Пређи на главни садржај

Коначно одвајање

Интересовање за веру не потиче из главе већ из срца. Открио сам то као дете. Био сам сигуран да ћу на овом свету увек имати онолико колико је довољно и намењено од Њега, био сам сигуран и захвалан. Приближавањем вери, јасније је било да таква осећања нису умишљена, да такве мисли нису себичне. Јесте, био сам у недоумици, али итекако је себично мислити да си довољно добар и да зато „то“ осећаш или зато што си „спознао себе“.

„Да би васкрсао, мораш прво да умреш“ – ова реченица је била моја нада у периодима када сам спознао  да су лоша осећања, повремене и временом учестале странпутице постале моја навика. Та осећања, подупрета мислима и испуњена мојим нефункционалним начином живота, успела су да ме одведу до места где се све заборавља. Наравно, овде се мисли на духовно васкрсење. Јер, ако желиш да ти је душа жива, а тренутно ти није добро, мораш да се бориш за то, тада наступа „смрт лошег“ и рађање новог, што је чиста подлога за добро. 

Ако узмемо у обзир мали милион теза, научних и медицинских доказа, дубоко прождирућих психоанализа и самоанализа – свакако долазимо до тога да сем што пуца каиш од превише пива пуцају и „обручи“ око главе и душе. 

„Коначно одвајање“ као химна једног одрастања – постала је то и пре него што је снимљена – баш онда када је то одрастање почело. Сталне дилеме: Ко сам?! Шта сви хоће од мене?! Шта ја хоћу и хоћу ли уопште нешто?! Таква питања доводе до разних  странпутица. Иако су мисли, молитве и одласци на литургије увек биле искрене, иако је љубав ка Њему била апсолутна, овоземаљске ствари подметале су ногу на готово сваком кораку. Мислим да су притисци околине превише конфузни, нефункционални, ненормални. Сигуран сам у то да свако може да „носи свој крст“, али и то да околина (наравно, углавном из својих духовних вапаја) додаје неки њихов терет на твој крст и нажалост често осуђује кад не можеш све да изнесеш. Тада наравно и ти почнеш да осуђујеш себе. Под својим теретом се некако бориш, али са туђим, стварно не знаш шта да радиш. Више него природно је да паднеш. Зато треба увек знати да је ту Он да те подигне! Ипак, шта онда кад тако добро паднеш да се поломиш на много делова? Јер, ако можеш да паднеш, логично је да не паднеш увек исто, некад прођеш са мањом а некад са већом повредом. 

Мој пад почиње када сам био одлично предриблан, не знам ко ми је протурио „лопту кроз ноге“. Вероватно је да сам лошим позиционирањем и сам дозволио да се то догоди. Ипак се касније поставља питање зашто сам сам отишао на погрешну позицију и зашто слушам повике публике.  

Моји вид и слух били су све слабији, чист бунт и врела крв све јачи. Телесна снага бивала је избалансирана са умртвљеном „бистрином“ ума тек након пар литара пива. Ни то није било довољно за превелику борбеност која није могла више да ме води јер је одавно странпутица била једини њен колосек. Године су учиниле да накупљени бес и потрага за овоземаљском правдом и доласком до сазнања да је нема, дође до тоталне експлозије. Пад, празнина и апсолутно црнило. На почетку те етапе разна књижевна дела оправдавала су моје стање, наводила ми помисли у погрешном смеру, али не довољно. Успео сам да разумем Џои Дивижн, да се идентификујем са њиховим текстовима, да другачије чујем Блок Аут или Горибор. Примање оног што је писано, певано, сликано, само на начин који ми одговара; јер у тим тренуцима све то делује као спас – зато што ме све то „разуме“. У тим моментима сам једва успео да умолим Христа да ме пусти, да умолим себе да га пустим. Колико ово језиво звучи! Ипак ми је то било „најљудскије“, јер нисам могао да подносим себе, тако сам долазио до закључка да Христа и не заслужујем. То је било могуће јер сам, не стално, али ипак када сам био под дејством разних глупавих (опасних) опијата или алкохола. Једини правац је био у том смеру. Сад се и не сећам када сам први пут покушао да пресудим себи, али сам знао да ако останем овде, да ћу покушати опет. То је наизглед давало слободу. Разумем вероватно сваког ко се носи са таквим мислима и осећајима. Мислио сам да овај свет не могу да трпим више. Временом, разне манипулације алкохолом и лековима успеле су да од мене направе утрнулог човека – ништа нисам осећао, ни добро, ни лоше. Ништа нисам видео, ништа нисам чуо. Ретко кад би ме нешто дирнуло. Расположење није постојало, то је била пропаст, минус бесконачно лоше. Чак сам и престао да се „играм“ са разним супстанцама и глупостима, само сам желео да одем. Трајало је месецима, и пар пута сам покушавао. Око пет, шест, седам... не сећам се. Успевао сам да се осврнем и оживим али је увек било кратког даха; око мене су били моји пријатељи, решени да одузму терет мог крста. Тад препознајем нешто што ме вуче „назад“ (заправо напред) на овај свет, будим се. Ипак, доказ да је лукавост ђавола и обузетост њиме страшна, сведочи то да сам један обичан и леп дан завршио тако што сам решио да поново покушам са одласком. Овог пута сам завршио на испирању. Након тога сам пошао и на психотерапију, што јесте касније било од великог значаја. Верујем да терапија чини своје и да успева да врати човека у живот, али не потпуно. Смисао који нуде само књиге нису довољне за човека. Немогуће је обитавати ако будемо „испуњени на сваком пољу“ (јер, шта значи бити испуњен на сваком пољу?). 

Брзо након тог страшног догађаја, на позив мог пријатеља одлазим на литургију (након бар две године). Имао сам вољу за дружењем, а што се тиче литургије нисам имао никаквих негативних помисли, али ни превелику жељу. Након те недеље мој вид и слух су се регенерисали. Наравно да нисам одмах био свестан тога, али сам схватио да је тако када сам и сâм почео опет боље да видим и чујем. 

Моје лоше позиционирање у одбрани и то што ми је лопта прошла кроз ноге „закрпили“ су моји саиграчи. Нисам изашао из игре, једино што остаје је једино оно што треба, а то је слушати тренера и увек бити ту за своју екипу.

Још увек не могу да дефинишем да ли сам у тим тренуцима изгубио веру или сам јој неком силом окренуо леђа. Ипак, да ли је то битно сада? Чак и да сам је сам збацио (ако је то уопште и могуће, мислим да није), утолико је она доказ веће љубави, јер, одрекавши се себе, Он ме се није одрекао. Након доста пропуштених шанси што „из шеснастерца, што ван њега“, ипак и даље „добијам лопте у простор и шансу за гол“. Кад Тренер има веру у тебе више него што и сам верујеш у себе, који је начин да му одаш захвалност? 

Ево, сад, кроз текст, али и свакодневно, присећам се својих падова (не само поменутих). Сећам се како сам идући ка Њему неприметно скренуо од тог пута, и куда сам одлутао. Једини страх није страх од тога шта се дешава када залуташ, већ страх од тога како је без Њега. Заправо, такав страх је доминирао све време које сам провео у слепим улицама. Током целог текста, описујем своја лоша осећања, ужасно стање психе, а заправо све стаје у претходној реченици. Јер, без Њега немамо ништа, а са Њим имамо све. Свесност и у „најмањој“ мери о Њему, довољна је за живот. Без тога, или, како многи воле – порицањем Њега, итекако је могуће залутати...

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.