Хришћанство кроз своје двомиленијумско постојање изнова проналази нове изразе у различитим облицима културе. Додир уметности и културе са хришћанством, и њихово међусобно прожимање, није ништа ретко нити необично. Међутим ако бисмо издвојили контракултуру, тешко да бисмо на први поглед приметили превелику везу између та два појма. Контракултура у својој сржи носи бунт, отпор, противљење систему, док је хришћанство на први поглед религија мира и љубави. Прича да у САД постоје православни монаси панкери, деловала би скоро митски. Али да, овај текст посвећен је управо њима, односно следбеницима њихове идеје у Србији.
Историја свега почиње када братство манастира Светог Германа Аљаског у пустињи северне Калифорније деведесетих година одлучује да дух нихилизма и очајања који је владао међу тадашњом омладином, посебно међу панкерским круговима којима су припадали пре свог монашког живота, замени спознаја Православне вере. Међутим, у први мах бивају одбијени од једног часописа који се бавио поп културом јер се њихов чланак о оцу Серафиму Роузу уредницима чинио као неподобан, уз изговор да та тема не одговара њиховом садржају. Ипак, панкерски бунт чини своје када монаси одлучују да ствар преузму у своје руке, и тако настаје ни мање ни више него први православан панк фанзин – Death to the world. Поента ове, помало провокативне кованице налази утемељења у речима Светог Исаака Сиријског које гласе: „Свет је општи назив за све страсти. Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за поседовањем, телесна задовољства, завист, похлепа за моћ, гордост, жудња за облачењем у скупу одећу, жеља за људском славом. Кад ове страсти престану да буду активне у нама, свет је мртав. Речено је о свецима, да док живе они су мртви; јер живећи у телу, они не живе за тело. Види за коју од ових страсти ти живиш. Тада ћеш познати колико си жив за свет и колико си мртав за њега“.
Први број фанзина био је права непознаница младим Американцима када се нашао на панк и другим супкултурним дешавањима, јер је и поред панк естетике, његова садржина обухватала религиозне теме и православну инконографију. Као резултат трудољубивости издавача, овај, можемо слободно рећи авангардни покрет, сједињује мноштво младих Американаца са Православном Црквом, па тако панкери осим на уобичајена места својих окупљања усвајају још једно – управо Цркву. Закључно са дванаестим издањем фанзин престаје да излази, али ипак његов утицај оставља дубоког трага у свету. Тако осам година касније калифорнијски клинци трагајући за нечим дубљим од умирујућег духа протенстантизма долазе на иницијативу да поново покрену чувени фанзин за шта и добијају благослов његових оснивача, тако да се фанзин враћа на сцену где опстаје до данас. Њихов резултат није био ништа мање успешан од претходног, па тако Литургије поново испуњавају млади бунтовници специфичног изгледа: чироки и скин фризура, тетоважа, пирсинга, диференцирајућег одевања... Најзад, прича допире и до наших простора када се поштоваоци Death to the world идеје окупљају под називом Смрт свету, што уједно представља огранак истоименог фанзина у Србији. Са благословом америчке редакције покрећу свој рад о празнику Светог Георгија Победоносца 2014. године. Централно место њиховог деловања јесте блог, а заступљени су и на друштвеним мрежама где своју идеју преносе младима на врло карактеристичан начин. Њихове поруке и њихов начин оглашавања издвајају се из читавог корпуса православно-религијских страница којих на друштвеним мрежама има на претек. Између осталог, њихов рад може се илустровати у потрази за најприхватљивијим начинима да се младом човеку дају одговори Цркве на савремене проблеме (са којима се нажалост пречесто сусрећемо), приближе црквена, пре свега јеванђељска учења, док су истовремено заступљени и у оквирима алтернативне културе из које црпе позитивне примере, било да су у директној вези са хришћанством или не. Стога, пошто су се момци из Смрт свету пријатељски одазвали на наш позив на интервју, више о њима прочитаћемо у самим одговорима који нам следе:
Помаже Бог! За почетак, како је дошло до тога да се идеја из далеке Калифорније етаблира код нас, то јест како је од Death to the world дошло до Смрт свету?
Бог помогао! Када погледамо географски и историјски, Калифорнија и Србија јесу далеко, али оно што се мора признати – свиђало нам се то или не – ми јесмо део западне цивилазације и дух либерализма, конформизма и индивидуализма јесте постао наша реалност. Управо због тога, омладина у Србији расте у истој духовној атмосфери као и она у Калифорнији, колико год се по неким традиционалистичким приступима чинило да се разликујемо. Дух западне цивилизације, дух нихилизма, дубоко се укоренио у нашу стварност и свакодневницу. DTTW настаје као одговор на такво духовно стање у Америци, а начин на који је та идеја примљена овде само сведочи о сличности духовне климе.
Поред вас и зачетника, огранак је покренут и на шпанском (шпа. Muerte al mundo) и на руском језику (рус. Смерть для мира). Које су сличности а које разлике у вашем међусобном раду?
Што се тиче шпанског огранка, ради се о млађим обраћеницима у православље из Еквадора, Мексика и Шпаније. Њихов огранак тек што је настао, али су се момци потрудили да први број DTTW фанзина у потпуности преведу на шпански. Види се труд и у многоме лични печат у њиховом раду. Веома подсећају на нас, у време када смо ми почињали.
Што баш не би могло да се каже за руску екипу, која постоји колико и ми али сем повремене активности на ВК мрежи, никаквог другог активизма нема. Међутим у Русији постоје многи други пројекти попут After icon-a који иако нису именом, суштином јесу део Смрт Свету приче.
Можемо рећи да је ваша естетика врло аутентична, одакле инспирација?
Хвала на комплименту. Делимично, инспирација лежи у угледању на дизајн америчких сабораца, али сам се увек трудио да не будемо copy-paste. Претпостављам да инспирација такође долази и из сопственог порива ка уметности (=лепом) али и панк субкултуре којој припадам.
Хришћанство и панк – где је спона?
Овде бих се надовезао на претходни одговор. Вредности савремене западне цивилизације, промовисане преко медија, културе, политике, бизниса, у својој суштини су анти-хришћанске. Панк култура настаје као побуна против ових вредности. Ипак, панк култура не доноси коначно решење, што у основи и није њен задатак. Она човека усмерава у односу на овај свет. Тако панк остаје на нивоу тражења решења. Један од одговора налази се у Цркви. Суштинска повезаност идеја панка и хришћанства је у побуни против овог света.
Хришћанство је прва, и једина суштинска побуна против света. Једино она „побуњеника“ комплетира, даје му јасну суштину његове побуне. Панк овде може да буде пут до тога, као што може да буде и „инструмент“ за промовисање идеје побуне против света.
На који начин видите спону политичког активизма са религијом? Шта су њихове предности а шта недостаци?
Оно што јесте похвално код вашег и политичких покрета попут вас јесте воља за супротстављањем модерном свету. Свим изопаченостима и трендовима који у својем корену јесу антихришћански и антитрадиционални. Ипак недостатак јесте исконско разумевање религије и истицање духовног живота, као основ здравља једне нације. Сем традиционалистичког приступа и декларативне припадности, што би свакако требало да буде основ једног српског родољупца, рекао бих да се често маши суштина, а то је понирање у дубину и мистику православља. Тек када се заиста сусретнемо са Христом кроз духовно а не фолклорно, бићемо на правом путу да мењамо себе, а самим тим и наше друштво (систем).
Пратећи ваш рад стиче се утисак да вам један од основних циљева представља разбијање предрасуда о томе да хришћани морају бити унификациони, односно да уопште постоји неписано правило како верници треба да се одевају, коју музику да слушају, који културни образац да усвајају и слично. Нешто више о томе?
Управо тако. Црква је заједница, а заједницу чине – личности. Друштва, корпорације, странке (дакле, продукте овог света) чине униформисани поданици. Личност је слободна, својствена и непоновљива, и само као таква заиста припада Цркви. Сам поглед на богатство Цркве нам то говори. Колико различитих светитеља, са потпуно различитим животним причама, условима, карактерима, начинима подвига или мучеништва. Уосталом, различитост карактера видимо јасно и код самих апостола. Тако је и данас Црква заједница шумадијског сељака са шајкачом, и панкера из блокова; повучених и меланхоличних, једнако као и бунтовника. Инсистирање на формалности и спољашности говори о суштинској празнини. Црква такву празнину не познаје, али они који у пуноћи нису доживели Христа везују се за спољашње манифестације побожности.
Са друге стране разбијате и предрасуде оне друге стране да су људи из Цркве превише конзервативни, старомодни, па и заостали, другим речима мање урбани од оних који их (нас) критикују?
Један од стереотипа који је Цркву удаљио од многих је управо тај утисак да је Црква удружење намрштених стараца и ограничених фанатика. Црква не може да буде заостала, јер заосталост је временски термин. Црква је изван времена, она је увек нова, ми хришћани смо „нова твар“. Цркву су као „заосталу“, као превазиђену ствар прошлости желели да прикажу комунисти. Завршило се тако што они остају у прошлости. Исто као и свака идеологија, држава или појединац који су гонили Цркву. Нажалост, има и оних у Цркви који гаје такав став, који се плаше науке, медицине, образовања. Такви вероватно не желе да виде примере светих отаца, нпр. светог Василија Великог који је основао болнице и прихватилишта, који је изучавао медицину да би могао да помаже болеснима. Црква има своје догмате, који се не мењају, али Црква се мења кроз време и прилагођава своје деловање времену (деловање, не учење!). Нпр, многе ствари из првих векова Цркве данас више не постоје у пракси, већ су остале само кроз богослужбену форму, али друге ствари су уведене као последице технолошког или културног напредовања човечанства.
Почевши од провокативног назива, разумевања према тетоважама, диферентне форме представљања светоотачких учења и сличних ствари, стекли сте многе симпатије, али и стигме. Да ли сте на почетку очекивали неразумевање једног дела публике, и на које начине покушавате да објасните вашу идеју људима који је не капирају?
Управо су тетоваже биле једна од „горућих“ тема што се тиче критика на наш рачун, али су заправо и добар показатељ формалног односа који сам помињао. Да се разумемо, нећете од нас чути да су тетоваже хришћанска ствар. Али, нису ни анти-хришћанска!
Као ни неки музички, или књижевни стил. Као ни начин облачења. Преподобни Јован Касијан говори о „средњим вредностима“ и наводи богатство, лепоту, порекло итд. као пример. Овакве вредности нису добре ни лоше „по себи“ већ их ми стављамо у службу Богу или његовом противнику. Тако је и са сваким другим продуктом културе, традиције, стваралаштва... „Чистима је све чисто“. Чиста душа трудиће се да види Бога у свему, а они преплашени и параноични у свему ће видети Антихриста. Заправо, не трудимо се превише да нашу идеју „дочарамо“ онима који је не капирају. У основи, наша идеја је усмерена пре свега на људе из „андерграунда“. Зато нам и није био циљ квантитет и скупљање људи који ће писати „амин“ у коментарима. Наш циљ јесте она малобројнија и од људи из Цркве често одбачена категорија. Овај приступ донео је своје плодове, те данас имамо сведочанства људи који су управо путем наше идеје ступили у Цркву.
Шта Црква може да понуди младом човеку?
За све оне који уместо пролазног и забаве трагају за вишим смислом и пуноћом живота, Црква јесте место где се истински окончава њихова потрага. Црква не само да говори и инсистира на вишим вредностима који често пркосе логици и разуму овога света, већ нам кроз своје двомиленијумско искуство пружа начине како да се изборимо са свакодневном колотечином и духом овога времена.
Док са једне стране видите све већу популарност индивидуалне молитве оличене у медитацији, која нам поручује да нам ближњи ни за молитву није потребан, Црква насупрот томе инсистира на заједници. „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Управо кроз заједницу, снагу молитве и нас однос са Творцем, спутавамо све оно са чим се данашњи млади човек често суочава: самоћа, страхови, фобије, депресија...
Делује како је у данашњем свету Ђаво много доступнији младом човеку него сам Бог посматрајући уобичајен стил живота омладине. Ипак, ваша борба кроз популарну културу, а опет уз Цркву је изузетак који потврђује супротно. Где је пут до Бога у свету апокалипсе?
Један од најбољих анти-утопијских романа, Хаксилијев „Врли нови свет“, представља нам свет у коме Истина неће бити забрањена (као код Орвела), већ ће бити толико доступно разних „истина“, забаве за помућење разума, да Истину више нико неће ни желети да тражи, иако је технички доступна. Управо је ово начин на који ђаво односи превагу у данашњем свету. Вама је данас Црква доступнија него икад у историји. Али, доступно вам је још превише других ствари које вам одвлаче пажњу од питања „зашто постојим“. Лака забава, увек доступна, пороци, комфор, све ово удаљава човека од жеље да се запита о смислу, а без те личне борбе и прелажења пута, свако традиционалистичко веровање остаје само у домену фолклора. Они који у пукотинама сталне потраге за забавом пронађу жеђ за истинским смислом уместо маскирања празнине, имају шансу да крену ка Христу, или оду у потпуну стрампутицу. Е, управо таквим људима се обраћа Смрт Свету, указујући на оне који су својим страдањима пронашли прави Пут, Истину и Живот.
Иза вас су пар серија мајица, а најављивали сте још тога. Шта можемо очекивати у будућности?
У припреми је фанзин, репринт књиге Деца Апокалипсе, различита врста гардеробе. Ове године обележавамо и 40 година од упокојења оца Серафима Роуза па ће наш овогодишњи рад имати његов предзнак. Али да не откривамо све...
Радује нас вест да увелико припремате први број вашег фанзина. Када ће се наћи у продаји? Можете ли нам открити нешто више о садржају?
Идеја је да се у фанзину нађу ауторске приче, лична сведочења боготражитеља из наше средине, а које нисмо објављивали. Намера је да се делом дотакнемо и уметничко-културних тема, али и да приредимо барем један превод текста из оригиналног фанзина.
Хвала што сте се одазвали на интервју. Шаљемо вам пријатељске поздраве и подршку у будућем раду! Нешто за крај?
Немојте да живите прорачунато, уплашено, са пола срца. Нема ничег страшнијег него уплашен и неостварен ући у Вечност. Хероји наше Цркве, светитељи, мученици и подвижници, били су одлучни у свом делу и као такви отишли пред Христа. Закључићу ово речима оца Серафима Роуза: „Не може се бити полу-хришћанин, већ искључиво или бити цео хришћанин или уопште не бити хришћанин.“
Догодине у Платини!
ОдговориИзбриши