Замисли, ниједан свештеник оног времена није био пријатељ Христов и није корачао са Њим. У време оно, ученици Христови били су једна обична група људи који као такви нису ништа говорили, нису ништа обећавали, јер нису били ни рабини, нити учени. Ми их сад поштујемо, али тад су били обични следбеници Христови, небитни рибари. Кад би Христос данас живео и ходио међу нама, највероватније да бих трчао ка Њему мислећи да имам право на то и да ће да ме прихвати међу најближе и најдраже. И преживео бих мали мождани удар ако бих гледао и слушао како Христос разговара са људима који немају везе са мном. Са малограђанима, са сељацима, децом са концерата, пропалицама, чупавцима, преварантима, наркоманима, болесницима, алкохоличарима, ноћним птицама, са онима који имају минђуше по телу или тетоваже. Гурао бих се, пробијајући се напред да нађем место које ми припада. А Христос би ме погледао и питао би ме, младићу, шта ћеш ти овде? Јуначино, за где си се то спремио, зашто толика журба и стрес? Зашт...
У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског. Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао ...