30. јануар 2016.

Хришћанске панк химне за Сирију

НЕРАСКИДИВИ КРУГ

Џастин Марлер (лево) у бенду Sleep
Духовни пут Џастина Марлера креће 1991. када се удаљио од обећавајуће музичке каријере са дум метал бендом Sleep, и након неколико месеци боготрагања, ушао у православни манастир надомак родног Чика у Калифорнији.

Док је Sleep започео своје музичко путовање са изненађујућим успехом - бенд је прошле године скоро распродао ACL Live - Марлер је провео седам година аскетског живота и тешког рада у служби Господа Христа.

Сада, у 43. години, са благословом своје цркве Светог Илије у центру Остина, Марлер је снимио албум са панк рок обрадама госпел песама под називом "Химне за Апокалипсу" (линк ка албуму). Сав приход од самофинансирајућег ЦД-а доступног на iTunes, Waterloo Records и преко Марлеровог сајта, иде пројекту Hauran Connection, који помаже својој сестринској епархији Босра-Хауран у Јужној Сирији, коју је грађански рат разорио протекле четири године.

Марлер и о. Дејвид
Албум је дело љубави, спој Марлерових пасија за панк музику и Бога. Марлер је провео скоро годину дана радећи на аранжману и окупљању бенда под називом Quick and the Dead (срп. Живи и мртви). Он је био усред обезбеђивања музичара и заказивања проба када је једне недеље, његов свештеник размотрио ситуацију цркве у Сирији. Многе парохије су окружене војницима са намером да униште не само хришћанску популацију, већ и све друге верске мањине. Седећи у клупи у цркви Светог Илије, Марлер је био очајан.

"Вести су презасићене свим овим информацијама о Сирији, избеглицама, рату. То више није апстрактно", рекао је. "Било је људи у мојој парохији који имају чланове породице коју су спашавали своје животе или су убијени."

Црква Светог Илије у Остину
Цркву Светог Илије подигли су 1930. сиријски и либијски досељеници из Централног Тексаса, али ових дана она је такође дом породица из Источне Европе, Африке, као и Американаца који су прешли у Православље као Марлер. Као део Антиохијске Архиепископије, црква сеже у историју до древног грчко-римског града Антиохије на реци Оронт, где су апостоли Петар и Павле основали први хришћанску цркву. Остаци Антиохије леже надомак границе између данашње Сирије и Турске.

"Имамо веома дубоке корене тамо", каже прота цркве Св. Илије Дејвид Бар. "Многи наши парохијани дошли су са Блиског Истока. Тешко је време... Мислим да је тамо велики страх од ИД."

Његова надлежност укључује и ирачке породице које су побегле од насиља. "Имали су чланове породице у Ираку који су убијени само зато што су били хришћани."

Црква Св. Ђорђа у Јбеху, део
Босра Хауран епархије у Јужној Сирији
Кроз историју, сиријска хришћанска заједница била је мала али јака. Црквени званичници су пре конфликта рекли да хришћани чине приближно 10% укупне популације. Hauran Connection програм повезује јужносиријску са северноамеричком епархијом Антиохијске цркве, која укључује цркву Светог Илије. Када је 2008. започет програм, Босра-Хауранска епархија обухватала је 17 цркава, многе у мањим селима, и још 4 у изградњи. У Светом Писму, област је означена као "Арапске планине", где апостол Павле иде у Посл. Галатима.

"То је веома древно хришћанско подручје, али су хришћани вековима живели мирно са другима", каже прота Дејвид.

Када је грађански рат почео и зараћене снаге започеле одузимање територије у региону, изградња цркви је заустављена. Четири парохије су напуштене. Неке од цркава су могућно уништене, али о. Бар каже информације су спорадичне и тешко их је потврдити.

"У неким случајевима, ни не знају шта се догодило, јер су сви људи напустили село при налету побуњеника. Не могу да се врате и погледају."

У црквама које су и даље отворене, многи парохијани су побегли. Четири парохије су више од половине празне. Они који су остали су обично "старци и они који не могу да побегну", каже Џејмс Калаил, ђакон и координатор програма Вичита епархије. "Многи су убијени иако је бројеве тешко документовати," каже он. "Двојица православних епископа из Алепа су киднапована пре скоро три године без иједне речи о њиховом стању и где су заточени."

Парохије које су опстале су постале уточишта, која деле храну, лекове и залихе било коме у регији независно од вероисповести; новац од продаје Марлерове музике ће такође ићи у исте сврхе.

"Дискриминација против хришћана је кулминирала са ратом. Патња, дакле, нема граница и Црква се бори да помогне колико год може," каже ђакон Калаил.

Марлер каже да људи тамо "херојски покушавају да доставе храну, одећу и склониште свима, а не само својим парохијанима. И то је заиста нешто што нисам могао а да не покушам да помогнем."

'ВЕЛИКА СТВАР ЗА ЈЕДНОГ КЛИНЦА'

Џастин као монах Јован
Марлерово духовно путовање далеко је од  уобичајеног. Он описује своје васпитање у малом граду у Калифорнији као "бело смеће". Он каналише свој пубертет у панк рок, експериментишући са гараж бендовима и сањајући о већим бинама. Дошао је залив 1990. и уронио у поп-панк сцену која је тада узела замаха, предвођена бендовима као што су Green Day, Operation Ivy и Rancid. Његов бенд Sleep, убрзо је потписао уговор са Tupelo Records, што је била "велика ствар за једног клица".

Ишао је на турнеју са бендом и снимио деби издање под називом "Volume One". Албум је носио таму: укључујући нумере "Утрнуо", "Рођен мртав", "Патња" и "Бол".

Марлер је био стрејт-еџ панкер и живео живот без алкохола, дроге или меса. Носили су га тежина музике и набујали нихилизам сцене. За мање од пола године живећи живот о којем је сањао, пропао је. "Резао сам се жилетима и имао прилично значајна депресивна питања која су водила у, ја мислим, право ментално обољење. Шетао бих се улицама Оукланда, пенио и вриштао. Управо сам губио разум."

Када је бенд потписао са већом издавачком кућом, одустао је. "То је било питање живота или смрти. Намеравао сам да се убијем, или да пронађем неки смисао."

Хировито је одлетео за Израел у својевољну потрагу за Христом. Након месец дана "живота у жбуњу... и неке врсте бескућничког лутања", његова бака га враћа назад за Калифорнију. Једнога дана улази у православну књижару и сусрет са монахињом мења његов живот.

"Испитивао сам је о философији, вери, религији и свим тим стварима, а она је била тако паметна и пуна љубави," каже он. "Отворила ми је очи."

Марлер је био "истински одушевљен" светом Православља и његовим акцентом на историју и веру апостолску. Посетио је оближњи манастир који чува реликвије из времена Светог Јована Крститеља. "Веза је тако древна и аутентична да ме је привукла."

Био је монах седам година.

ПОВРАТАК У СВЕТ

Марлер свира гитару 1996. у манастиру
на удаљеном острву на Аљасци.
У питању је манастир Светог Германа
у Платини, Калифорнија, где је
Марлер отпочео монашки живот.
Монашки живот био је права терапија. Кроз сате молитве и тиховања, суочио се и радио на својим менталним проблемима, али није у потпуности напустио музичку сцену. Игумана манастира заинтригирала је Марлерова прошлост. Видео је његову генерацију као ону која "пати од самоубиства, нихилизма, бесмислености, наркоманије", и питао, "шта ми можемо да учинимо за њих?"

Вративши се својим "уради сам" панк коренима, Марлер одлучује да започне фанзин (часопис). За годину дана, он и још један монах објављују ручно рађени часопис под називом "Смрт Свету: Последња Истинска Побуна" (у оригиналу: Death to the World: The Last True Rebellion). Ручно рађени часописи илустровани су у готик хришћанском стилу и укључивали су житија мученика и приче о спасењу. Делио их је на панк свиркама, носећи своју монашку мантију. "Било је тако страшно. Заиста тешко," каже он. "Изгубио сам доста пријатеља зато што сам био панкер који је радио супротно од онога што панкер треба да чини, а то је одбацивање организоване религије."

У исто време, осетио је јаку повезаност између монаштва и панк рок етоса из својих млађих дана. "Спавали смо на путевима. Није нас било брига како изгледамо. Није нас било брига шта свет мисли. Нисмо бринули о моди," каже он. "Сазнао сам да је то заиста панк рок, да се буниш против свега што је свет подигао као фасаду тотално одбацивши љубав."

У 26. години, након четири године проведених у манастиру на пустом острву на Аљасци, Марлер се одлучио да је време да примени оно што је искусио и научио у животу у свету.

Убрзо се вратио у Оукланд и запослио у Lonely Planet туристичкој агенцији. Oженио је једну од уредница и добио дете. Почео је да ствара нови живот када се његов свет срушио. Једне ноћи 2004. године, током вечере у ресторану, његова супруга је умрла усред изненадног престанка рада срца; доктори нису успели да утврде узрок смрти. Неочекивано, поново је остао сам, само овога пута са петомесечном девојчицом.

"Имао сам тренутакa када сам плакао са својом бебом и имао избор да прођем кроз све ово... да не прихватим вољу Божију, или је пригрлим као оно што је неопходно. Изабрао сам да се не предам и не постанем алкохоличар... Заиста, заиста сам пригрлио Господа и он је био ту за мене. Заиста је био."


У 2005, упознао је његову другу жену, Индијанку из Остина. Преселили су се у њен родни град како би започели потпуно нови живот. У манастиру, Марлер је радио доста грађевинских послова да би касније ове вештине претворио у  профитабилан посао реновирања и преуређивања кућа. Испоставило се да се његова жена борила са депресијом и менталним обољењем. "Борили смо се са тим током трајања брака да би се на крају раставили," каже Марлер. У 2012. је и формално уследио развод.

Његов живот се стабилизовао пре пар година када се поново спојио са старом пријатељицом из средње школе. Венчали су се 2013. Његова супруга, Нова Марлер, дели панк корене и јаку хришћанску веру. Њихова мешовита породица обухвата четворо деце који живе на крајњем југу Остина и једно одрасло дете у Калифорнији. "Осећам се заиста благословено да после свега што смо прошли имам дивну жени и (петоро) здраве деце која су веома добра. Имам све што ми је потребно."

Прота Дејвид Бар фасциниран је Марлеровим православним путовањем. "Док је био у манастиру, монаси су користили доста музике да допру до људи који су можда били заборављени... нетипчни људи за којима цркве иду... уличари, контракултура."

Током година, Марлерова мисија је еволуирала, али духовни круг остао је нераскидив. Џастин и Нова Марлер недавно су преуредили собу у њиховој пространој кући како би удомили избегличку породицу. Спремни су да обезбеде пут породици и открили су и могућности за то у сарадњи са локалним организацијама за питање избеглица, Црквом и везама у Грчкој.

"Технички мислим да ово неће успети, посебно у светлу гувернера који покушава да затвори сва врата. Тако да тражимо да обезбедимо собу локалној породици без крова над главом."
Породица Марлер. С лева на десно Итан Бенет, Лаура Марлер, супруга Нова Марлер,
Софија Марлер (која носи гас маску из спота за татин албум) и Хана.
Извор: http://specials.mystatesman.com/austin-punk-monk

Нема коментара:

Постави коментар