Пређи на главни садржај

Александар Гајшек: Само кроз искушења сазревамо

интервју "ТВ Новостима"
У доба кад не може да се живи од саморекламерства, још има скромних људи уверених да нису попили сву памет света. У доба кад се постојање свело на преживљавање, још има људи који не пристају да се понашају као животиње. У доба кад је новац постао једина религија, још има људи који траже одговоре на суштинска питања и не крију да су збуњени пред чудом које тако олако зовемо живот.

Један од таквих је Александар Гајшек. Таквима се и обраћа у емисији "Агапе" коју већ 11. сезону води на ТВ Студио Б, а сада и кроз књигу "Агапе антологија" чији је други део недавно изашао. Разговарајући са теолозима, психолозима, антрополозима и свима који познају људску душу, Гајшек покушава да гледаоцима и читаоцима помогне да се оријентишу у свету хаоса.

- Трудимо се да "Агапе" буде елитна емисија доступна свакоме. Елита често уме да буде отуђена од шире публике, а нама је циљ да кроз једноставна питања, дођемо до одговора. Пратио сам стил Владете Јеротића, који је чудесан човек јер све мудрости говори једноставно, али не и приземно и површно. Kад сам се заинтересовао за теме којима се бави "Агапе", био сам убеђен да ће ми све бити јасно када прочитам значајне писце, филозофе, свете оце. Али, не. Дивота је што кад откријемо један плашт, чека нас нова позорница. И тако у бескрај јер је живот невероватна тајна - примећује Гајшек и додаје да ће први гост "Агапеа" у Новој години бити академик Владета Јеротић, док на Божић гледаоце чека драмски писац Душко Kовачевић.

Шта је данас умеће живљења?

- Највиши вид умећа живота код свакога је да препозна да не треба да останемо само приземни људи. Да не треба да поштујемо ону максиму "у се, на се и пода се" која изгледа важи за многе као идеал. Нисмо позвани да останемо на дну. Имамо одговорност да урадимо нешто са својим животом, да се кроз културу, филозофију, религију и уметност усавршавамо као личности. Није тај процес лак. Можда ће ти класична музика у почетку бити досадна, али то треба радити полако, чак и на силу, као што некад на силу почнеш да волиш, па ти то постане навика. Питао сам професора Драгана Стојановића зашто би неко узео да чита Томаса Мана кад нема ниједан роман испод хиљаду страна. А он ми је одговорио да ће свако ко учини тај напор, после тога бити бољи човек. Замислите тек кад направите симфонију, да човек одлази на концерте класичне музике, па на Фесту одгледа квалитетан филм, а затим код куће прочита класични роман, какво испуњење живота тада осећа. Духовни живот је шлаг на торту коју треба још украсити физичким активностима, одласком у природу, конзумирањем доброг вина. Живот је леп.

Али, одакле нам снага за све то кад смо исцрпљени јер смо радили цео дан за мале паре, а обавезе не престају ни кад дођемо кући?

- Слажем се. Човек јадан иде улицом савијен, са свих страна га притискају. Са носталгијом се сећам времена кад сам био мали, а моји родитељи радили од 7 до 15 часова, читав дан је био пред њима. Олако смо упали у велику замку радног времена од 9 до 17 часова, а неретко и дуже. Не знам, тешко је. Био сам на предивној прослави 14. београдске гимназије и бивши ученик, а садашњи председник САНУ, Владимир Kостић изашао је на позорницу и рекао: "Ви очекујете од мене да вам кажем неку мудрост, али не могу. Могу само да вам причам о својим грешкама, по мудрост морате отићи сами".

Најрадоснији хришћански дан има посебно место у дому Гајшекових. Али, савремено друштво је успело да и Божић претвори у потрошачке дане када се утркујемо у куповини поклона, примећује Гајшек.

- Све је то лепо, али ако се заврши само на томе и свечаном ручку, мислим да нећемо осетити пуноћу. Дубина се, по мени, пројављује тек у литургији. Људи траже просветљење и Бога одмах, али не, за то су потребни стрпљење, истрајност, вера.

Kако сачувати породицу данас?

- Највећа радост долази кроз заједницу, али и најтеже ју је остварити, па људи често одустану. Чак и кад је тешко, треба са љубављу да гледамо на партнера, па кад видимо да вреди, онда да се трудимо још више. И ко буде истрајан, верујем да су награде невероватне. Мислим да припадам типу породичног човека јер ме то највише испуњава иако волим и неке хедонистичке догађаје, чак их и организујем, па са одабраном заједницом блиских људи уживам у музици, поезији, храни, вину.

Kако време пролази, да ли све мање верујете у добро у људима?

- Све више. Један од највећих благослова који ме задесио у животу јесте да кроз емисију упознајем све те људе. Замислите да сваке недеље упознате човека који је бољи од вас, у сваком погледу, људском и професионалном, то не може да вас не оплемени. Препознамо се па наставимо дружење. Kако размишљаш и делујеш, тако и привлачиш. И иначе, не губим наду у људе. Мислим да су предивни, само им је потребан ауторитет. Смрт патријарха Павла нам је показала да смо племенит народ окренут ка врлини. Неколико дана у Србији је владала тишина, нико се ни са ким није свађао, није било злочина. Ми галамџије, брбљив народ, испратили смо га у тоталној тишини, а људи су по 12 сати чекали у реду само да му одају пошту. Kамо среће да имамо ауторитета у политици, зачас би се Србија преобразила. Мислим да ће Новак Ђоковић после каријере да буде просветитељ и у политичком смислу. Не мора да оснује партију, можда и подржи неког, да каже - хајде да будемо честити, домаћини.

Шта желите себи у Новој години?

- Волео бих да ми се оствари сан да кућу у којој сам рођен, реновирам и створим амбијент који сам замислио. И да кроз породицу растемо сви, и деца, и ми, и наши родитељи.

А читаоцима "ТВ новости"?

- Писац и психијатар Ирвин Јалом је у предговору своје књиге написао да је за Нову годину послао разгледнице пријатељима са једном жељом: "Драги пријатељи, желим вам у Новој години много животних проблема, које ћете са великом ефикасношћу решити". Само кроз проблеме, православци би рекли искушења, ми сазревамо. Да њих нема, били бисмо успавани. То и ја желим вашим читаоцима.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.