Ђаво са црвено-црним плаштом, слободно шета рајском баштом...

Бесни покрет руке ка даљинском, гасим ТВ. Излазим напоље, мислима и даље везан за тек завршене вести. Ретко гледам телевизију, чак и кад је укључена успешно је игноришем, али за данашње вести то је било неизводљиво. Косово је предложено за члана Унеска.

Механички ход познатим улицама ни близу не осликава лавине осећања у мени. Док ван пешачког изгубљено прелазим улицу борим се са својим растрзаним мислима и осећањима. Провлачим се кроз гужву поред градске аутобуске. Осећа се кључање нервозе, људи који су спремни да убију за место у следећем бусу. Смркнута лица говоре да и те људе нешто мучи. ''Плата касни, рачуни су стигли, син не налази везу за државну фирму, само да положим колоквијум, зашто ми се синоћ није јавила...'' 
Зар смо у трци за бољим животом преко ноћи хладни постали!?

Са братом с којим уређујем блог договорио сам се да док траје ситуација са Унеском неко време не постављамо текстове. Ипак, данас је писање било једини вентил за проврела осећања. Не боли ме туга, страх или неправда. Боли ме немоћ.

Присећам се како са два другара стојим на брду изнад цркве у Косовској Митровици, посматрамо подељени град са те задње станице слободе. Да ли ће кроз пар година и то бити њихово? Хоће ли ту где смо стајали бити жица или споменик на неком туђем језику? Присећам се величанствене Грачанице. Шта ће бити са нама када из ње престане да се чује молитва? Ко ће присвојити споменик Милошу Обилићу и шта ће о њему причати дебелим туристима са Запада? Присећам се приче другара о Дечанима и Призрену... Да ли таква судбина кроз пар година чека цело Косово и Метохију?

Хоће ли клинци који сада око мене одрастају сутра моћи да виде величанствену лепоту и осете духовну снагу највећих светиња свог народа? Хоће ли слободно стајати на месту где су се вековима уназад окупљали српски јунаци, светитељи, монаси? Хоће ли осетити тамјан и чути песму из Грачанице? Или ће Литургија престати, а зидове наших манастира чуваће они чија је највећа жеља да их сруше? 

Још давно пре Христа, на Истоку је велики философ Заратустра говорио о вечној борби добра и зла. Иако је борба метафизичка, њено поприште је овде. Сви појединци и народи само су учесници борбе, који током историје бирају своју страну. Један од главних фронтова је ту пред нама, већ вековима. Једна од кључних рунди је управо сада. Неутралних у овој борби нема јер повлачење значи одабир стране. За сваког православног Србина (и ма ког православца), Косово није само политичко питање. Свести Косово и Метохију на економску рачуницу и трговати њиме, то желе они у фотељама, чији један глас одлучује у којој ће држави избити наредни сукоби. Они желе модернизоване генерације Срба чији ће се идеали сводити на холивудске филмове и удобан живот, који одлазак на Литургију замењују одласком у тржни центар, за које ће Косово бити нешто застарело, небитно, мит за залуђенике који нас кочи у прогресу.

Као старо дрво у сред набујале, снажне реке, такве су косовске светиње у савременом друштву. Окружене метежом, јурњавом и лажним сјајем оне мирно стоје сведочећи Вечност. Мирно као Христос распет на крсту, око кога је урлање, хаос и гужва. 

Бог је доста пута попуштао несрећу на наш народ, како би нас опоменуо и поправио. Страдања и патње учинила су наш народ и историју славним, а Христовој Цркви дали много светитеља и подвижника. Тешку опомену послао нам је сада. Да ли довољну да нас продрма? Да ли ће погледе наше генерације склонити од егоистичних снова о лагодном животу ка нечему вишем? Да ли ћемо Грачаницу поменути и у молитвама а не само када пијани певамо песме о Косову? Хоћемо ли своје личне патње барем на тренутак заборавити и показати саосећање за оне који страдају више од нас, а које јако често заборављамо или чак негирамо њихово страдање? Имамо ли и даље осећај за Правду, или га је покосила финансијска криза?

Кишно поподне. Стојим у цркви окружен иконама српских светитеља. Да ли ће њихове молитве бити довољне? Хоћемо ли победити свет и доказати да не може све да се купи или ће нам свет ставити до знања да у њему данас за духовност нема места? Истрошио сам речи, остаје ми још само да се помолим. Оно што је немогуће исказати речима, исказаће срце молитвом...