Пређи на главни садржај

Радосна туга православних

Постоји једна црква у Москви коју сам посетио приликом поклоничклог путовања са групом Београђана коју је водио старешина руске цркве отац Василије Тарасјев, а која је посвећена Богородици - Всех Скорбящих Радость - Свих тужних радост. Дева Марија, не само Христородица, већ и Богородица, давно је нашла место у срцима свих правих Хришћана света, и то не као ''четврта'' у Светом Тројству, већ као Мајка свих људи, Мајка Црква. Као таква, Богородица је за све људе, заиста, све: Утешитељица, Заштитница, Брза Помоћница, Путеводитељица, Молитељица, Добротворка, Умиљенија итд. До мога доласка у Москву нисам знао да негде у хришћанском свету постоји и таква црква, посвећена Мајци која је свима тужнима у свету - радост. Ништа природније него да Она која је родила свима људима Спаситеља света, која Га је прослављала са апостолима на земљи и која Га и даље прославља са мноштвом светих Божијих угодника на небу - буде и трајно остане за све тужне, непрекидно вређане и кажњаване, за све физички и душевно унесрећене, непрестана Радост. Па ипак, требало је да сиђе Дух Свети са голубом инспирације на архитекту цркве у Москви и на оног ко се сетио да ову дивну невесту у срцу Москве посвети управо Богородици - Всјех скорбјашчих радост. Зар може бити случајно да смо у овој цркви присуствовали незаборавној вечерњој служби коју је пратио један од најбољих црквених хорова Русије, диригента Матвејева!

Иако се ми у богатој разноврсности и поетској лепоти бројних хришћанских молитава обраћамо некад директно Богу, ипак чешће Христу као другом Лицу Свете  Тројице, али и Сину човечијем, Богочовеку Исусу Христу, молитве Богородици Марији, спеване у току низа векова, не само од светитеља, већ и од светитеља-песника (свети Симеон Нови Теолог, у нашој православној српској средини владика Николај Велимировић, отац Јустин Поповић, у најновије време песник Љубомир Симовић, и не само он) превазилазе по броју и разноврсности друге молитве. Зар то није убедљив знак да је земаљском човеку и када се радује, и још више, када пати, од првих месеци живота и на самом крају његовом, када испушта душу, на уснама или срцу, реч: мајка и Богомајка.

Исто је толико тужно колико и радосно наше Православље. Патње православних народа кроз историју - народа, најчешће сиромашног, убогог, простог, недовољно цивилизованог и често примитивног, патње које трају до данас и никако не престају, нити имају изгледа да престану - да ли би биле уопште подношљиве и могуће без вере у Христа и Богородицу, вере искрене и тврде каква су и лица наших динараца, вере једноставног и простог руског или српског сељака који разговара са Богом, као што би човек разговарао са неким ко му је најближи, па зато и може да се љути на Њега, да се свађа са Њим, да Му прети напуштањем, а да га ипак никад не напусти. Тако ми је једном објаснио и утешио ме мој покојни професор теологије др Душан Кашић, када сам му се пожалио на жагор и немир нашег света у цркви за време богосужења. ''Немојте да вам то смета. Српски човек се у цркви осећа као унук у дедином крилу, чупка деди браду и задева га, а притом га много воли.''

Туга, tristitia, грех је према хришћанском учењу који може да постане и смртни грех када му се пасивно предамо и почнемо у њему да уживамо. Велики Данац Сорен Кјеркегор, тај уједно и Иван и Аљоша Карамазов Данске, тачно је приметио да за тугу не треба ништа, она се може чак имати, за разлику од радости, коју треба активно стећи; радостан јесам, а не могу радост имати. Зато и јесте тајанствен преображај наше туге у радост када се молимо у својој клети, када се саборно молимо у цркви и за време Литургије, када смо се исповедили и причестили, али и када смо учинили неко добро дело без трунке помисли на награду, или када смо неком од срца опростили увреду, заборављајући је, а не памтећи.

Чини ми се да нико у хришћанском свету није узносио тако пламене, дубоко проживљене молитве Богородици као руски народ, руски светитељи, од светог Сергеја Радоњешког, према непревазиђеног у љубави према Богородици светог Серафима Саровског, до руског светитеља у нашем веку, Јована Кронштадског.

Ако смо се и када смо се заситили свих ''изама'', када смо схватили да наука није нипошто есхатолошки усмерена, када су нам ратови постали тако мрски, јер су нам испунили срце тугом и учинили нас дубоко несрећним, а да при томе ни ова туга нити жалост не изазивају у нама - што је веома значајно - ни бес или освету, ни очајање или нихилизам, враћамо се и окрећемо тужно лице нашој Богородици, ''Всјех скорбјашчих радости'', препуштајући се да нас прелије божански миомирис серафимовске Радости која нас онда једино може целе превести преко бездана ништавила, страха и туге. Радост у Христу коју нам преноси Мајка света, Богородица.

Владета Јеротић - Само дела љубави остају

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.