14. октобар 2015.

Радосна туга православних

Постоји једна црква у Москви коју сам посетио приликом поклоничклог путовања са групом Београђана коју је водио старешина руске цркве отац Василије Тарасјев, а која је посвећена Богородици - Всех Скорбящих Радость - Свих тужних радост. Дева Марија, не само Христородица, већ и Богородица, давно је нашла место у срцима свих правих Хришћана света, и то не као ''четврта'' у Светом Тројству, већ као Мајка свих људи, Мајка Црква. Као таква, Богородица је за све људе, заиста, све: Утешитељица, Заштитница, Брза Помоћница, Путеводитељица, Молитељица, Добротворка, Умиљенија итд. До мога доласка у Москву нисам знао да негде у хришћанском свету постоји и таква црква, посвећена Мајци која је свима тужнима у свету - радост. Ништа природније него да Она која је родила свима људима Спаситеља света, која Га је прослављала са апостолима на земљи и која Га и даље прославља са мноштвом светих Божијих угодника на небу - буде и трајно остане за све тужне, непрекидно вређане и кажњаване, за све физички и душевно унесрећене, непрестана Радост. Па ипак, требало је да сиђе Дух Свети са голубом инспирације на архитекту цркве у Москви и на оног ко се сетио да ову дивну невесту у срцу Москве посвети управо Богородици - Всјех скорбјашчих радост. Зар може бити случајно да смо у овој цркви присуствовали незаборавној вечерњој служби коју је пратио један од најбољих црквених хорова Русије, диригента Матвејева!

Иако се ми у богатој разноврсности и поетској лепоти бројних хришћанских молитава обраћамо некад директно Богу, ипак чешће Христу као другом Лицу Свете  Тројице, али и Сину човечијем, Богочовеку Исусу Христу, молитве Богородици Марији, спеване у току низа векова, не само од светитеља, већ и од светитеља-песника (свети Симеон Нови Теолог, у нашој православној српској средини владика Николај Велимировић, отац Јустин Поповић, у најновије време песник Љубомир Симовић, и не само он) превазилазе по броју и разноврсности друге молитве. Зар то није убедљив знак да је земаљском човеку и када се радује, и још више, када пати, од првих месеци живота и на самом крају његовом, када испушта душу, на уснама или срцу, реч: мајка и Богомајка.

Исто је толико тужно колико и радосно наше Православље. Патње православних народа кроз историју - народа, најчешће сиромашног, убогог, простог, недовољно цивилизованог и често примитивног, патње које трају до данас и никако не престају, нити имају изгледа да престану - да ли би биле уопште подношљиве и могуће без вере у Христа и Богородицу, вере искрене и тврде каква су и лица наших динараца, вере једноставног и простог руског или српског сељака који разговара са Богом, као што би човек разговарао са неким ко му је најближи, па зато и може да се љути на Њега, да се свађа са Њим, да Му прети напуштањем, а да га ипак никад не напусти. Тако ми је једном објаснио и утешио ме мој покојни професор теологије др Душан Кашић, када сам му се пожалио на жагор и немир нашег света у цркви за време богосужења. ''Немојте да вам то смета. Српски човек се у цркви осећа као унук у дедином крилу, чупка деди браду и задева га, а притом га много воли.''

Туга, tristitia, грех је према хришћанском учењу који може да постане и смртни грех када му се пасивно предамо и почнемо у њему да уживамо. Велики Данац Сорен Кјеркегор, тај уједно и Иван и Аљоша Карамазов Данске, тачно је приметио да за тугу не треба ништа, она се може чак имати, за разлику од радости, коју треба активно стећи; радостан јесам, а не могу радост имати. Зато и јесте тајанствен преображај наше туге у радост када се молимо у својој клети, када се саборно молимо у цркви и за време Литургије, када смо се исповедили и причестили, али и када смо учинили неко добро дело без трунке помисли на награду, или када смо неком од срца опростили увреду, заборављајући је, а не памтећи.

Чини ми се да нико у хришћанском свету није узносио тако пламене, дубоко проживљене молитве Богородици као руски народ, руски светитељи, од светог Сергеја Радоњешког, према непревазиђеног у љубави према Богородици светог Серафима Саровског, до руског светитеља у нашем веку, Јована Кронштадског.

Ако смо се и када смо се заситили свих ''изама'', када смо схватили да наука није нипошто есхатолошки усмерена, када су нам ратови постали тако мрски, јер су нам испунили срце тугом и учинили нас дубоко несрећним, а да при томе ни ова туга нити жалост не изазивају у нама - што је веома значајно - ни бес или освету, ни очајање или нихилизам, враћамо се и окрећемо тужно лице нашој Богородици, ''Всјех скорбјашчих радости'', препуштајући се да нас прелије божански миомирис серафимовске Радости која нас онда једино може целе превести преко бездана ништавила, страха и туге. Радост у Христу коју нам преноси Мајка света, Богородица.

Владета Јеротић - Само дела љубави остају

Нема коментара:

Постави коментар