21. мај 2015.

Подвиг Златног Змаја

Међу славним владарима, чини се да је највише запостављено сећање на деспота, снажнога духа и љубави за ближњег. 

Ако бисмо поредили, могли би се усидити да кажемо да је деспот Стефан био и у тежој ситуацији него пређашњи, цар Урош, и отац му кнез Лазар. Завршетак битке на Косову пољу Видовдана 6897. по постанку света, требао је да означи почетак српског робовања. Међутим, наследник кнеза мученика, својим духовним и политичким умећем и мудрошћу, омогућио је да још једна српска генерација у миру проведе земаљски живот славећи Господа, и Његовог помазаника Стефана.

Стефан је рођен је као шесто дете, али се показао као духовни и ратнички исполин. Избор имена значио је избор круне. Монахиња Јефимија (Јелена Мрњавчевић) га је још као дете учила како да доноси важне одлуке.  Васпитан је на ''Александриди'', романтичној повести за храбре. Његов биограф, Константин Филозоф, издваја деспотово умеће да брзо надмаши своје учитеље, и у свему буде савршен.

Био је по свему предодређен за владарску мисију. У битци код Ангоре (Анкаре) 1402. води непоражено десно крило тешких оклопника. Ангора доноси Бајазиту срам сужањства, а Стефану нови живот. Византијски двор дарује му титулу деспота. Одатле, многи виде везу завештања византијског знамења Србима. Деспот је инсистирао на изучавању борилачких вештина и ратне тактике. Сам је обучавао командни кадар и своје војнике. Његово основно правило потицало је из његове велике љубави према људима и својим борцима држећи се Христове заповести:  И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20, 27)

Витез Реда Змаја (змаја који се обавија око немањићког орла на грбу Лазаревића) служио је за пример своме народу благодарећи Господу и делећи милостињу, а великашима - ратничким и политичким умећем. Одатле и не чуди да су Срби после боја на Косову пољу уместо потпуне асимилације и нестанка, са Стефаном добили моћну деспотовину, државу достојну Душанових освајања и Савиног мисионарења.  На крилима самосталне власти, деспот 1404. склапа уговор са мађарским краљем Жигмундом (такође витезом Реда Змаја), и добија на коришћење Мачву, Београд, Ваљево и Сокол, а 1411. и руднике Наџбању, и Фелшебању. Застакљени поглед калемегданске терасе деспотове београдске тврђаве био је чувен у читавој ондашњој Европи. Таквог видиковца није на далеко било. Град је деспотовом повељом проглашен за град Мајке Божије и стављен под њено окриље и заштиту. Одатле и име деспотове престонице- Белиград, по девичанској чистоти оличеној белом бојом: "Дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, случајно разрушен и запустео, саздах га и посветих Пресветој Богоматери."

Једино што је Стефана мучило, је што у браку са Јеленом Гатилузи нема наследника. Једном је несрећно пао са коња и заувек остао бешчедан. Живот тече даље и његова управа ради по узору на византијске и млетачке. Води се богата преписка с моћним владарским кућама. Ратује се и тргује. Преплићу се доба мира и љутих бојева. Деспот започиње и зидање Ресаве (Манасије), мистичног упоришта, које у себи идеално спаја облике тврђаве и манастира. Радове поверава најбољим протомајсторима. Србија пред издисајем добија свој Камелот и Хиландар.

Кажу да је деспот Стефан ''имао проницљивост и да је даље видео од људи свог доба''. Но племићки сталеж је мислио другачије. Сметала им је Стефанова чврста вера у Угре и његова отвореност према туђим обичајима и култури. На челу незадовољних је Вук Лазаревић, кога разјарује деспотово ношење ордена ''Златног змаја'' који је повлачио извесне "куртоазне обавезе према Католичкој цркви''.  У Србији настаје грађански рат, султан Сулејман ликује. Жигмунд је уз Стефана, Сулејман уз Вука. Српска непојамна драма.

У тренуцима највеће патње деспот Стефан пише ''Слово Љубве'' (Слово о Љубави), бисер средњевековне књижевности. Такође, имао је богату библиотеку у којој је осим богословних, било и философских и историјских књига на грчком и латинском језику којима се такође служио. Те 1409. године поручује брату да ће му упркос рату, све опростити. И то је заиста и мислио. Кад је турски претендент Муса хтео касније, да погуби Вука због неверства, деспот благи је изрекао узвишене речи братске љубави: ''Ако сам ја неверан онда је и он." Вук је по Стефановом захтеву, пребегао Сулејману који је победио. Величанствен гест, велечаственог владара.

Склапајући мир са султаном Мусом 1413. године, деспот је показао изузетан ратнички и дипломатски такт - својствен само највећим витезовима. То му је донело десет година мира. Довољно да заврши своју задужбину Манасију, да учврсти границе деспотовине, и да свом законитом наследнику, Ђурађу Бранковићу, преда уређену државу.

Стефанова изненадна погибија 19. јула 1427. доживљена је у народу као пропаст, попут Страшнога Суда. Људи су чупали косе, секли коњима гриве. Деспотовина је у стрепњи пред надолазећим временима оплакала свог Змаја. Потомак Немањића, попут граничара, пред вечношћу сведочи снагу вере и оданост витешком завету свог христољубивог народа. И то у најтежим временима српске историје - у тренутку пропасти државе и губитка идентитета.

Деспот ''у пићу није био љута пијаница'', није  ''дотерао цара до дувара'', нити га је ''распорио од учкура до грла бијела''. А ако се у огледалу вечности упитамо: Шта је он у Истини био? - Одговор као да се сам у слова и речи слаже. - Био је то владар . И витез. И песник. И подвижник. И ктитор. И мученик. Прави светитељ Господњи. Његов пример показује нам да се и из најтежег подвига рађају славна и велика дела.

1 коментар:

  1. Ко је заправо Деспот Стефан? Кратак, садржајан и веома интересантан текст

    ОдговориИзбриши