18. мај 2015.

Свети Максим Исповедник - непоколебљиви борац за Истину

Византијско царство дало је Православљу неизрециво благо, многе мученике и подвижнике, православне Оце који су установили догмате и учење Православне цркве које ми данас одржавамо. Ипак, и у таквој држави догађали су се многи потреси и превирања, па тако ни држава ни Црква нису увек били јединствени. Један од светитеља који су живели у времену таквих потреса, и који је свој живот дао за Истину, не желевши да истинско учење замени лажним људским тумачењима, приклонивши се небеским уместо световним законима, био је свети Максим Исповедник.

Свети Максим рођен је око 580. године, од побожних родитеља, који су имали велики углед и утицај на царском двору. Због одличног познавања философије, логике и теологије јако брзо се истакао својом мудрошћу, па га је цар Ираклије поставио за првог саветника Царског Сената. Неко време Максим је провео на двору, бавећи се световним пословима, где је сијао својом врлином и мудрошћу. Ипак, овакав живот није задовољио богочежљиву Максимову душу. Желео је овај младић веће подвиге, одвајање од двора и овосветских послова који му нису дозвољавали потпуно посвећивање проучавању воље Божије. Зато је одлучио да напусти двор и замонаши се.
Прве монашке године провео је у манастиру Филипик у Хрисопољу, где је постао старешина манастира. После најезде Персијанаца, пребегао је у манастир код Картагине, у Северној Африци. Ту је усавршавао своје познавање философије и богословије. Својим списима из теологије стиче велики углед. На сјајан начин овај мудри човек направио је синтезу платонистичких идеја са хришћанским учењем. Учио је о повратку Богу као о циљу овог живота, а тај повратак у Божије јединство циљ је сваког човека и целокупне творевине. Обожење је циљ који захтева стални подвиг и посвећивање духовном животу. Христос, оваплоћени Логос, је спона између Бога и човека, и он је својим оваплоћењем омогућио човеку обожење. Његова теологија не заснива се на рационалним аргументима, већ на живом односу према Богу. Бога представља као ''бесконачни океан'', а процес обожења као ''вечнокретно мировање''. Мировање у вечности, али паралелно томе и вечно кретање ка Богу. Човеково отпадништво од Бога последица је првог греха, те тако грех представља отуђење од Бога и приклањање овом свету. ''Зло је одсуство добра и незнање - одсуство знања.''

У то време, Византијом се ширила опасна јерес монотелизма. Ово учење одступало је од Православног учења, тврдећи да у Христу постоји једна природа, док је Црква учила да у Христу делују две природе и две воље - Божанска, која је вечна, и људска, коју је добио рођењем у телу. Велике напоре улагао је свети Максим да побије овакво учење. Негирајући Христову људску природу, учио је овај подвижник, негирамо могућност његовог страдања, као и могућност заједнице Бога и човека, која се у Христу остварила. Христос је био прави и једини пример Човека. Ипак, монотелитско учење прихватио је тадашњи цар Ираклије, издавши едикт којим монотелизам поставља за званично учење. Овакво учење прихвата и патријарх Пир, са којим је у свом манастиру у Картагини свети Максим водио велике расправе на ту тему. Доказавши му исправност свог учења, кренули су у Рим да потпишу уговор о одрицању од монотелизма, али је цар Ираклије успео да одговори патријарха и врати га на своју страну. Следеће године Максим проводи у изгнанству, као непријатељ царевине.  

По повратку у Византију, дочекао га је бес народа, и оптужбе да је сарађивао са Сараценима, да се приклонио Риму и да у сарадњи са њима жели да Римској Патријаршији прогласи првенство (тада су две Патријаршије и даље биле јединствене). Затворен је у тамниицу са својим учеником Анастасијем, где је мучен и испитиван, а од њега је тражено само да се приклони царевој запосвести, што је стално одбијао. Једном приликом, у његову тамницу дошао је епископ Теодосије уз пратњу двојице патриција, са намером да тражи од њега да попусти и тако спасе себи живот. 

Након што су му изложили своје захтеве, које је одбио, Максим се обрати епископу:
Велики мој господине, сви ми судњи дан чекамо. Ти се засигурно сећаш шта смо закључили и шта смо учинили пред лицем светога Еванђеља, пред Крстом животворним, пред ликом Бога нашег Спаситеља и пресвете Његове мајке Приснодеве.

Епископ му посрамљен одговори:
-Шта ја могу када се нашем благочестивом цару свидело другачије?


Свети Максим наставља: 

Зашто ли сте се онда, ти и они који са тобом беху, дотицали Еванђеља, кад већ нисте имали снаге до краја да испоштујете оно што је речено? Уистину ме све небеске силе неби могле навести да то урадим. Како ћу се пред Богом, али и пред својом савешћу, оправдати ако веру што спасава одбацим и то све ради непостојане људске славе?

После оваквог одговора, удараше светог Максима, једва га оставивши живог. Касније је спроведен престоничким улицама као издајник, одсеченог језика и десне руке, како не би говорио ни писао. Након тога, протеран је у најзабаченији део царства, данашњу Грузију, где је много година касније пронађена његова нетрулежна рука. Преминуо је 13. августа 662. године.

Монотелитско учење касније је осуђено и забрањено као јеретичко, а Максим проглашен за светитеља. Господ није дао да се подвиг овог храброг борца за Истину заборави. 
Његово житије записао је његов ученик Анастасије, а његова дела и учење, и данас представљају основу православне теологије.

Нема коментара:

Постави коментар