04. мај 2015.

Доле главе, горе срца!

У недељу 3. маја, СПЦ прославља свога владику и епископа, светог Николаја Жичког и Охридског. Не постоји довољна дуга биографија која би могла да обухвати све оно што нам је мили владика оставио у аманет. Не постоји довољно добар стих, реч или реченица која би била достојна његовог рада и плода. Скромног држања али громовитог гласа, још за живота је проглашен Равноапостолним како је о њему говорио свети Јустин Ћелијски.

То је човек који је, прослављајући Бога, проучавао и излагао своје ставове и о Европи, судбини свога народа, словенског рода, родољубљу, историји, политици. Увек инсистирајући да све поре друштва, наша појединачна и заједничка дела, мора прожимати светосавска мисао. Мисао да нема школе без вере, политике без поштења, војске без родољубља, државе без Божијег благослова.

Његови пророчке речи су и данас веома актуелне, често писане и за наредна поколења а не само генерацију коју је удостојио својим присуством. Речи које и данас дају одговоре на сва наша питања. Како да се исправимо? Којим путем да кренемо? Кога да славимо? Како да се надамо? Како да се кајемо и опраштамо? Речи које указују да није довољно бити Србин, већ је потребна и вера ("Мисионарска писма"). Искрена, неискварена, јака вера - попут Христове Који је несебично страдао за све нас.

Рођен је у Лелићу 4. јануара 1881, месту поред Ваљева. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Тако је и било.

На Богословији Св. Саве у Београду предавао је философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но, то за златоустог Николаја није било довољно. Почиње и са беседама по београдским и црквама широм Србије, предаје на Коларчевом универзитету. Истовремено, објављује у црквеним и књижевним часописима своје текстове и студије о Његошу, Ничеу, Достојевском и другим философско-теолошким темама.

Након стеченог знања на београдској Богословији, своје студирање је наставио у Немачкој, Швајцарској и Енглеској. По повратку из Европе, у својој 28. години, замонашио се у манастиру Раковица.

Његов рад, допринео је и ослобођењу његове вољене отаџбине. Наиме, априла 1915. године Српска влада је упутила владику из Ниша у Америку и Енглеску  ради приближавања ратног стања дијаспори.  Одржавајући предавања у црквама, универзитетима, хотелима и другим установама, борио се за спас и слогу Срба и јужнословенских народа. Захваљујући његовом раду, велики број добровољаца из Америке, не само православне већ и римокатоличке и протестанске конфесије, отишао је на Солунски фронт. По речима енглеског Начелника армије "отац Николај је био Трећа армија" за српску и југословенску ствар. Цела западна интелектуална елита је имала само речи хвале за светог владику која је, "када се вратио у Србију, осетила то као истински губитак" (Church Times 1920).

Падом монархије, ниједна од тоталитарних власти га, као и друге српске родољубе, није штедела. Најпре 1944. заједно са патријархом Гаврилом бива одведен у концентрациони логор Дахау. У послератном периоду, комунистички режим му 1951. одузима држављанство, и забрањује његова дела да се штампају. Своју благочестиву душу предаје Богу 1956. године у Либертивилу, далеко од своје поробљене отаџбине. Његове мошти пренете су 1991. године у његову задужбину у манастир Лелић.

По речима Слободана Јовановића:  с владиком Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац, оставио за собом светла трага.

Нама, његовим синовима, остаје да како нам је поручио пред Господом главе оборимо, а срца уздигнемо, јер је то једини исправни пут, једина истинска побуна, која ће донети коначну победу!
Слава Му и милост!

Нема коментара:

Постави коментар