У недељу 3. маја, СПЦ прославља свога владику и
епископа, светог Николаја Жичког и Охридског. Не постоји довољна дуга
биографија која би могла да обухвати све оно што нам је мили владика оставио у
аманет. Не постоји довољно добар стих, реч или реченица која би била достојна његовог
рада и плода. Скромног држања али громовитог гласа, још за живота је проглашен
Равноапостолним како је о њему говорио свети Јустин Ћелијски.
То је човек који је, прослављајући Бога, проучавао и
излагао своје ставове и о Европи, судбини свога народа, словенског рода, родољубљу,
историји, политици. Увек инсистирајући да све поре друштва, наша појединачна и
заједничка дела, мора прожимати светосавска мисао. Мисао да нема школе без вере, политике без поштења, војске
без родољубља, државе без Божијег благослова.
Његови пророчке речи су и данас веома актуелне,
често писане и за наредна поколења а не само генерацију коју је удостојио
својим присуством. Речи које и данас дају одговоре на сва наша питања. Како да
се исправимо? Којим путем да кренемо? Кога да славимо? Како да се надамо? Како
да се кајемо и опраштамо? Речи које указују да није довољно бити Србин, већ је
потребна и вера ("Мисионарска писма").
Искрена, неискварена, јака вера - попут Христове Који је несебично страдао за
све нас.
Рођен је у Лелићу 4. јануара 1881, месту поред
Ваљева. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити
свој живот Богу, ако преживи. Тако је и било.
На Богословији Св. Саве у Београду предавао је
философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но, то за златоустог
Николаја није било довољно. Почиње и са беседама по београдским и црквама широм
Србије, предаје на Коларчевом универзитету. Истовремено, објављује у црквеним и
књижевним часописима своје текстове и студије о Његошу, Ничеу, Достојевском и
другим философско-теолошким темама.
Након стеченог знања на београдској Богословији,
своје студирање је наставио у Немачкој, Швајцарској и Енглеској. По повратку из
Европе, у својој 28. години, замонашио се у манастиру Раковица.
Његов рад, допринео је и ослобођењу његове вољене
отаџбине. Наиме, априла 1915. године Српска влада је упутила владику из Ниша у
Америку и Енглеску ради приближавања
ратног стања дијаспори. Одржавајући
предавања у црквама, универзитетима, хотелима и другим установама, борио се за
спас и слогу Срба и јужнословенских народа. Захваљујући његовом раду, велики
број добровољаца из Америке, не само православне већ и римокатоличке и
протестанске конфесије, отишао је на Солунски фронт. По речима енглеског
Начелника армије "отац Николај је био Трећа армија" за српску и
југословенску ствар. Цела западна интелектуална елита је имала само речи хвале
за светог владику која је, "када
се вратио у Србију, осетила то као истински губитак" (Church Times 1920).
Падом монархије, ниједна од тоталитарних власти га,
као и друге српске родољубе, није штедела. Најпре 1944. заједно са патријархом Гаврилом
бива одведен у концентрациони логор Дахау. У послератном периоду, комунистички
режим му 1951.
одузима држављанство, и забрањује његова дела да се
штампају. Своју благочестиву душу предаје Богу 1956. године у Либертивилу,
далеко од своје поробљене отаџбине. Његове мошти пренете су 1991. године у
његову задужбину у манастир Лелић.
По речима Слободана Јовановића: с владиком
Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је
као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац, оставио
за собом светла трага.
Нама, његовим синовима, остаје да како нам је
поручио пред Господом главе оборимо, а
срца уздигнемо, јер је то једини исправни пут, једина истинска побуна, која
ће донети коначну победу!
Слава Му и милост!
Коментари
Постави коментар