15. април 2015.

Постмодерни боготражитељ

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је саосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о саосећању све док не заплачем.

Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Патња ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде сам налазио повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.

Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није праштао, а ја нисам марио да ли ће да ме мучи или обеси или остави да умрем. Када ми је било деветнаест година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Напустио сам је, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало „Сачувајте веру – катакомбе“ са песницом на њој. Нико није хтео да разговара са мном.

Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где год сам стигао. Надимак ми је био „Монах“. Дружио сам се са сваким ко „ко није ишао у длаку са овим светом“, углавном са скинхедима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.

Знао сам да припадам  негде. Желео сам да будем сам и да се осећам усамљеним. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви би ме презриво гледали. Одувек сам имао осећај да немам „кључ“. Био сам неприлагођен.

Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисија (The Smits). Писао сам песме, мој бенд се звао „Монах“. Пријатељи су ме такође тако звали. Желео сам да знам шта та реч заправо значи. С времена на време сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је је оставила утисак на мене био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам Будизам, Хиндуизам и Таоизам.

Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мт 6,25)

Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан, постојало је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб.

Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада девојка прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао.

Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: „Прочитао сам је и схватио да је мораш имати“

Та књига се звала „Казивања једног боготражитеља“. Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за ту малену књигу. Она као да је описивала само Небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Изгледало ми је као нестварна прича! Али не, то је била истина. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.

Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мт 8,20)

Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. У то време почео сам све теже да подносим то што не знам зашто живим. Нисам имао циљ, само сам, на неки начин, желео да учествујем у нечем што је веће од мене, веће од света. Спаковао сам пар ствари у ранац, моја „Казивања једног боготражитеља“, и састао се са својим добрим пријатељем Џимом на Тајмс скверу у Њујорку.

Била је недеља поподне, 1. септембар 1995. године. Било ми је двадесет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир, на горњој западној страни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.

Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: „Ви момци кампујете овде?“ Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи. Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да проведемо ноћ у његовом склоништу у месту које је назвао „Тунели слободе“. Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем наглас сам говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.

Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.

Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тунела. Јели смо суве земичке из контејнера у 83. улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиривали су све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстравагантни. Сакупљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе и све што нам је требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дубоко у цевима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши.

Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је било десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус двадесет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као ураган завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу од нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.

Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Позвао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу „Казивања једног боготражитеља“. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као овај боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис „Смрт свету“.

Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Нестало је струје. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњу ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам „Смрт свету“. Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? „Ја сам монах“, помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен.

Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је на вечерњу службу у цркву на Ист Вилиџу. Била је то Руска православна црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.

Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју недостојну молитву и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: „Запослење на Аљасци, зарадите новац.“ Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута успети да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво, а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију.

За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао „Казивања једног боготражитеља“, и када бих био исцрпљен (а то је било често) понављао сам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“

У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анхориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима – Васкрс. Пронашла је малу подвижничу заједницу у планинама северно од Анхориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем.

Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа „Смрт свету“, а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одори и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представио сам се као боготражитељ. Пожелео ми је добродошлицу и замолио ме да се ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да говорим, па сам немо захвалио Богу и заспао.

Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели Светог Сергија. Певало се и сви су говорили „Христос Воскресе“. У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису „Смрт свету“. Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне светлости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало – тунел, књигу „Казивања једног боготражитеља“, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе.

Оно што се дешавало на том острву у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштре гребене обале, све је то слушало Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својој тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар – да ми се опрости. Желео сам да будем Православни хришћанин.

Монаси су ме прихватили, мене, неприлагођеног човека из њујоршких тунела препуних пацова, отпадак друштва. Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред Живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Желео сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом.

Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!

Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:

"Блажени којима се отпустише безакоња,
и којима се покрише греси.
Блажен је човек којему Господ не урачуна грех,
нити има у устима његовим лукавства.
Када ућутах, посахнуше кости моје
од викања по цео дан.
Јер дању и ноћу отежа на мени рука Твоја;
обратих се у јад, када ме трн (греха) убоде.
Грех мој познадох,
и безакоње моје не сакрих.
Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу,
и Ти си опростио безбожност греха мога.
За то ће се помолити Теби свак преподобни, у време погодно.
Али при потопу вода многих, неће му се (оне) приближити.
Ти си ми прибежиште од притуге која ме захватила.
Радости моја, избави ме од оних који ме опколише.
Уразумићу те и упутити те на пут овај којим ћеш поћи,
утврдићу на теби очи моје.
Не будите као коњ и мула, који немају памети..."

Схвативши, заплакао сам.

Свим младима који препознају душе-кварљиве страсти света у нама, и немилосрдна искушења света око нас, нека нас, на крилима Христа, Чија икона је сачувана у светим манастирима Православне вере, вине изнад немира...

Текст из Death to the World бр. 11, 
1997.

Нема коментара:

Постави коментар