Серафим се родио у типичној америчкој породици средње класе у Сан Дијегу 1934. године. После завршене средње школе почео је да трага за истином. Не нашавши је у друштву у коме је одрастао, отпочео је своју истинотрагатељску побуну.
Одбацио је америчко "хришћанство", које је сматрао овосветским, раслабљеним и лажним, јер је сматрао да то и такво "хришћанство" Бога смешта у епрувету. Зато се окренуо књигама лудог пророка Фридриха Ничеа, које су убрзо почеле да раздиру његову душу пакленим трзајима. Пао је у потпуно очајање, које је касније описивао као живи пакао.
Осећао је да не може да се уклопи у модеран свет, чак ни у своју сопствену породицу која га није схватала. Осећао се као онај који је рођен у погрешно време и на погрешном месту. Волео је да се шета ноћу, под озвезданим небом, али је осећао да нема ничега што би његовом животу могло дати смисао, да нема Бога, да нема ничега. Почео је да пије да би умртвио тај бол. Кренуо је стопама Џека Керуака, једног од оснивача "бит генерације", човека са којим се једном приликом и лично срео. Потоњи монах Серафим се у то време напијао и пијан посртао по улицама, урлајући на Бога да га остави на миру. Једном приликом, када се напио на врху једне планине подигао је песницу ка небу, почео да проклиње и изазива Бога. Тражио је од Бога да њега, Серафима, осуди на пакао. У очајању у коме се налазио, чинило му се да би му више вредело чак и да буде осуђен на вечну муку, ако би то био начин на који би сазнао да Бога има, него да остане у стању очајничке равнодушности, која га је уништавала. Серафим је размишљао овако: када би ме Бог осудио на паклене муке онда бих - ако ништа друго - бар у том блаженом тренутку осуде, осетио Божији додир и уверио се да је Бог човеку достижан!
Много година касније монах Серафим пише:
"Атеизам, истински "егзистенцијални" атеизам, који букти мржњом према - споља гледано - неправедном или немилосрдном Богу јесте једна духовна појава. Такав атеизам је стварни покушај човеков да се ухвати у коштац са Богом, Чији су путеви потпуно необјашњиви, чак и најпобожнијима. Показало се да се такав покушај не једном завршио у заслепљујућем сусрету са Оним за Којим стварни атеиста у ствари очајнички трага. Христос је Онај Који дела у таквим душама. Антихриста ћете увек пре наћи у душама лилипутанских климоглаваца, којима је Христос само на уснама, него у душама великих порицатеља. Ниче је, назвавши себе антихристом, тиме уствари показао своју огромну жеђ за Христом... ''
Серафим је потом отишао код једног од оснивача андерграунд-културе педесетих и шездесетих, Алана Вотса и постао будистички "боем" у Сан Франциску. Научио је одлично кинески језик да би могао да проучава Тео Те Кинг и друге древно-источњачке текстове у оригиналу, надајући се да ће на тај начин ући у саму срж источњачке мудрости. Али, ни ту није успео да пронађе пуноту истине за којом је толико чезнуо. Све до чега је дошао било је сазнање да будистичка "нирвана" не може испунити чежњу његове душе.
Серафим се, у својој потрази за истином, ослањао на свој људски ум, али тај га је тај ум стално обмањивао. Трагајући за истином, кроз проучавање древних религијских традиција, Серафим је, једном приликом, посетио и једну православну цркву. Касније о тој посети пише следеће:
''Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам 'изнад свих традиција', а истовремено на неки начин веран свима њима... Када сам, пак, први пут ушао у православну цркву, осетио сам да ми се догодило нешто што нисам никада пре тога осетио ни у једном будистичком или источњачком храму. Не-што ми је у срцу рекло да сам дошао у свој дом, да је моје трагање завршено. Нисам схватио шта то значи... Када сам почео да упознајем Православље и Православце, нова мисао је почела да обузима мој ум: да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага умом и која се сазнаје умом, већ да је истина - лична, штавише да је истина - Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем. Ето како сам срео Христа".
Серафим је убрзо постао православни Хришћанин, а у његовом срцу се само још више појачала одбојност према злу модернога света. Серафим је знао да као Хришћанин нема више чему да се нада од овога света: једина његова жеља је била да се што више удаљи од тог и таквог света. Серафим је чезнуо за подвижничком вером, која се одриче свих земаљских жеља и лагодности, и трага за искупљењем кроз дуготрпељиво подношење страдања на земљи.
У свом часопису отац Серафим пише:
"Ми који би требало да будемо Хришћани, не треба да очекујемо ништа друго него да будемо разапети (у овом свету). У овом свету ми морамо бити разапети, јер Христово Царство није од овога света, и свет га зато не може прихватити, ни за један једини час. Свет може да прихвати само антихриста: данас или у било ком другом тренутку".
Пре него што је пронашао Истину Божију, Серафим је страдао, јер није знао Истину Божију, а сада када ју је пронашао, он је почео да страда за Истину Божију. Он је до краја живота живео за ту Истину, подвижнички се одричући себе да би други-ма могао да преда ту Истину. Заједно са Германом, младим православним Русом, Серафим је основао Братство Светог Германа, које је назвао по Светом Герману Аљаском - мисионару Православља у Америци. Намера им је била да једнога дана оснују манастир на Спрус Ајленду онако како је то пророковао Свети Герман Аљаски. Серафим и Герман су почели да живе за идеју, коју је Свети Герман донео у Америку два века пре тога.
Два пријатеља су живела у Сан Франциску, где им је духовник био свети владика Јован Шангајски. Захваљујући његовим молитвама и благослову, два пријатеља су започела рад свог мисионарског братства. Отворили су књижару и почели да преводе на енглески, дотад непреведене, древне светоотачке текстове. Успели су да набаве једну половну штампарску машину на ручни погон и почели да штампају те духовно моћне списе. Надахнуће за свој несебични рад црпли су из живота хришћанских Светитеља као што су били Свети Антоније Египатски, Свети Пајсије, Света Ксенија Петербуршка и њихов савременик Свети архиепископ Јован Шангајски.
Архиепископ Јован је, пре свог упокојења, прорекао да ће у Калифорнији изникнути мисионарски манастир. Ове његове речи су се показале као истинско пророштво.
Серафиму и Герману је било доста велеграда и овога света, те су купили нешто земље у дивљини Северне Калифорније, близу града Платине, где су преселили своју штампарију. Почели су да живе као пустињски подвижиици древних хришћанских времена. Живели су без текуће воде, телефона и струје. Сами су саградили своје станиште и живели са медведима, слепим мишевима и звечаркама.
Серафим и Герман су 1970. постали монаси, умревши тако занавек за овај свет. Подвизавајући се као монах у дивљини, Серафим је све више духовно узрастао. Он једном приликом пише:
"Град је за оне који су празни и зато град изгони из себе оне који су пуни. Пустиња чува оне који су пуни и омогућава им да узрастају".
Подвизавајући се у дивљини, далеко од вреве овога света, Серафим и Герман су се, као једна душа, жртвовали за свој свети циљ - да древно, апостолско и неовосветско Хришћанство заживи и у Америци. Зато су основали православни мисионарски манастир и тиме испунили пророштво архиепископа Јована.
Монах Серафим је, уз светлост свеће, у својој малој келији написао многе књиге о духовном стању савременога света и превео многе древне хришћанске списе о духовном животу на енглески језик. У православним земљама које су се у то време налазиле иза "Гвоздене завесе", његови списи о стању модернога човека, о смислу страдања и души после смрти извршили су огроман утицај на милионе људи. Његови списи су, у православним земљама под комунистичком окупацијом, тајно превођени, умножавани на писаћим машинама и растурани илегалним каналима. Човек је могао врло лоше да прође ако би код њега била пронађена нека од књига оца Серафима, да не говоримо о томе шта би му се десило ако би се открило да их помно чита и живи по њима.
Поуке монаха Серафима о новом катакомбном Хришћанству, о страдању за Истину и прогонима, које Хришћани морају да претрпе у овом свету, дубоко су потресале душе Хришћана који су трпели терор безбожничке комунистичке државе. Али, његове поуке се не односе само на њих, већ жестоко раскринкавају и све оне Хришћане који су задовољни овим светом и његовим институцијама. Ево сведочење једног студента који је срео оца Серафима на свом колеџу 1982. Убрзо после сусрета са оцем Серафимом, овај младић се придружио Серафимовом братству и постао монах.
"Срео сам оца Серафима годину и по дана пре његовог упокојења. И ја сам, попут њега, трагао за истином кроз проучавање источњачких религија, али сам налазио само очај. Једнога дана отац Серафим је дошао у наш колеџ. Довезао се у расклиматаном камионету. Појавио се у својој изношеној црној раси, са дугом косом и веома дугом поседелом брадом. Касније сам сазнао да се није окупао од дана када је постао монах. Био је права слика потпунога сиромаштва.
Следеће чега се сећам јесте да се шетам са оцем Серафимом кроз колеџ. Сви гледају у њега, а он корача тако природно као да се налази код своје куће. Отац Серафим је, усред тог прогресивног колеџа, изгледао као неко ко је времепловом управо долетео из египатске пустиње четвртога века. Отац Серафим је ушао у учионицу и одржао предавање на тему "Знаци доласка краја света". Видео сам да је бар једнако образован, ако не и образованији од мојих професора, а опет било је јасно да је човек који је дошао из дивљине. Тек касније сам сазнао да је отац Серафим, као професор, једно време предавао кинески језик на Берклију.
Оно што ме је највише запањило код оца Серафима било је то што се тај човек очигледно и потпуно жртвовао за Бога. Он није био универзитетски професор који зарађује пуно новца, нити је, пак, био, религијски лидер који жуди за влашћу над људским душама. Он је био једноставни монах који је, изнад свега, чезнуо за Истином. Знао сам да би он и умро за Истину, јер је за њу већ сада умирао.''
У највећем замаху свог списатељског и преводилачког рада, отац Серафим се изненада смртно разболео. Једне вечери, после изузетно напорног дана, отац Герман је отишао код оца Серафима који је лежао у својој келији. Отац Герман је почео да се јада, говорећи о томе како се они толико труде да шире Православље а како нико за то не мари. Отац Герман се овако јадао: "Нема никога да ми помогне", а видевши лоше стање у коме се налазио отац Серафим, рече и ово: "Немам више чак ни тебе". Отац Серафим придиже главу и прошапута: "Имаћеш ме у Царству Божијем".
Дошла је 1982. година и живот оца Серафима се сасвим приближио својој земаљској кончини. Његови дани су били на измаку. Отац Герман је дошао оцу Серафиму, који је у мукама умирао у болничкој постељи и затражио од њега допуштење и благослов да оснује манастир на острву Светог Германа на Аљасци, што је био њихов заједнички животни циљ. Отац Серафим је, кроз самртне болове, радосно прошапутао: "Бог нека те благослови...".
Отац Серафим се убрзо и упокојио, оставивши свог пријатеља самог. Серафимова целоживотна потрага за Истином Божијом почела је и трајала кроз страдање, а завршила се уласком у вечни живот и Царство Божије.
из књиге Деца Апокалипсе
Одбацио је америчко "хришћанство", које је сматрао овосветским, раслабљеним и лажним, јер је сматрао да то и такво "хришћанство" Бога смешта у епрувету. Зато се окренуо књигама лудог пророка Фридриха Ничеа, које су убрзо почеле да раздиру његову душу пакленим трзајима. Пао је у потпуно очајање, које је касније описивао као живи пакао.
Осећао је да не може да се уклопи у модеран свет, чак ни у своју сопствену породицу која га није схватала. Осећао се као онај који је рођен у погрешно време и на погрешном месту. Волео је да се шета ноћу, под озвезданим небом, али је осећао да нема ничега што би његовом животу могло дати смисао, да нема Бога, да нема ничега. Почео је да пије да би умртвио тај бол. Кренуо је стопама Џека Керуака, једног од оснивача "бит генерације", човека са којим се једном приликом и лично срео. Потоњи монах Серафим се у то време напијао и пијан посртао по улицама, урлајући на Бога да га остави на миру. Једном приликом, када се напио на врху једне планине подигао је песницу ка небу, почео да проклиње и изазива Бога. Тражио је од Бога да њега, Серафима, осуди на пакао. У очајању у коме се налазио, чинило му се да би му више вредело чак и да буде осуђен на вечну муку, ако би то био начин на који би сазнао да Бога има, него да остане у стању очајничке равнодушности, која га је уништавала. Серафим је размишљао овако: када би ме Бог осудио на паклене муке онда бих - ако ништа друго - бар у том блаженом тренутку осуде, осетио Божији додир и уверио се да је Бог човеку достижан!
Много година касније монах Серафим пише:
"Атеизам, истински "егзистенцијални" атеизам, који букти мржњом према - споља гледано - неправедном или немилосрдном Богу јесте једна духовна појава. Такав атеизам је стварни покушај човеков да се ухвати у коштац са Богом, Чији су путеви потпуно необјашњиви, чак и најпобожнијима. Показало се да се такав покушај не једном завршио у заслепљујућем сусрету са Оним за Којим стварни атеиста у ствари очајнички трага. Христос је Онај Који дела у таквим душама. Антихриста ћете увек пре наћи у душама лилипутанских климоглаваца, којима је Христос само на уснама, него у душама великих порицатеља. Ниче је, назвавши себе антихристом, тиме уствари показао своју огромну жеђ за Христом... ''
Серафим је потом отишао код једног од оснивача андерграунд-културе педесетих и шездесетих, Алана Вотса и постао будистички "боем" у Сан Франциску. Научио је одлично кинески језик да би могао да проучава Тео Те Кинг и друге древно-источњачке текстове у оригиналу, надајући се да ће на тај начин ући у саму срж источњачке мудрости. Али, ни ту није успео да пронађе пуноту истине за којом је толико чезнуо. Све до чега је дошао било је сазнање да будистичка "нирвана" не може испунити чежњу његове душе.
Серафим се, у својој потрази за истином, ослањао на свој људски ум, али тај га је тај ум стално обмањивао. Трагајући за истином, кроз проучавање древних религијских традиција, Серафим је, једном приликом, посетио и једну православну цркву. Касније о тој посети пише следеће:
''Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам 'изнад свих традиција', а истовремено на неки начин веран свима њима... Када сам, пак, први пут ушао у православну цркву, осетио сам да ми се догодило нешто што нисам никада пре тога осетио ни у једном будистичком или источњачком храму. Не-што ми је у срцу рекло да сам дошао у свој дом, да је моје трагање завршено. Нисам схватио шта то значи... Када сам почео да упознајем Православље и Православце, нова мисао је почела да обузима мој ум: да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага умом и која се сазнаје умом, већ да је истина - лична, штавише да је истина - Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем. Ето како сам срео Христа".
Серафим је убрзо постао православни Хришћанин, а у његовом срцу се само још више појачала одбојност према злу модернога света. Серафим је знао да као Хришћанин нема више чему да се нада од овога света: једина његова жеља је била да се што више удаљи од тог и таквог света. Серафим је чезнуо за подвижничком вером, која се одриче свих земаљских жеља и лагодности, и трага за искупљењем кроз дуготрпељиво подношење страдања на земљи.
У свом часопису отац Серафим пише:
"Ми који би требало да будемо Хришћани, не треба да очекујемо ништа друго него да будемо разапети (у овом свету). У овом свету ми морамо бити разапети, јер Христово Царство није од овога света, и свет га зато не може прихватити, ни за један једини час. Свет може да прихвати само антихриста: данас или у било ком другом тренутку".
Пре него што је пронашао Истину Божију, Серафим је страдао, јер није знао Истину Божију, а сада када ју је пронашао, он је почео да страда за Истину Божију. Он је до краја живота живео за ту Истину, подвижнички се одричући себе да би други-ма могао да преда ту Истину. Заједно са Германом, младим православним Русом, Серафим је основао Братство Светог Германа, које је назвао по Светом Герману Аљаском - мисионару Православља у Америци. Намера им је била да једнога дана оснују манастир на Спрус Ајленду онако како је то пророковао Свети Герман Аљаски. Серафим и Герман су почели да живе за идеју, коју је Свети Герман донео у Америку два века пре тога.
Два пријатеља су живела у Сан Франциску, где им је духовник био свети владика Јован Шангајски. Захваљујући његовим молитвама и благослову, два пријатеља су започела рад свог мисионарског братства. Отворили су књижару и почели да преводе на енглески, дотад непреведене, древне светоотачке текстове. Успели су да набаве једну половну штампарску машину на ручни погон и почели да штампају те духовно моћне списе. Надахнуће за свој несебични рад црпли су из живота хришћанских Светитеља као што су били Свети Антоније Египатски, Свети Пајсије, Света Ксенија Петербуршка и њихов савременик Свети архиепископ Јован Шангајски.
Архиепископ Јован је, пре свог упокојења, прорекао да ће у Калифорнији изникнути мисионарски манастир. Ове његове речи су се показале као истинско пророштво.
Серафиму и Герману је било доста велеграда и овога света, те су купили нешто земље у дивљини Северне Калифорније, близу града Платине, где су преселили своју штампарију. Почели су да живе као пустињски подвижиици древних хришћанских времена. Живели су без текуће воде, телефона и струје. Сами су саградили своје станиште и живели са медведима, слепим мишевима и звечаркама.
Серафим и Герман су 1970. постали монаси, умревши тако занавек за овај свет. Подвизавајући се као монах у дивљини, Серафим је све више духовно узрастао. Он једном приликом пише:
"Град је за оне који су празни и зато град изгони из себе оне који су пуни. Пустиња чува оне који су пуни и омогућава им да узрастају".
Подвизавајући се у дивљини, далеко од вреве овога света, Серафим и Герман су се, као једна душа, жртвовали за свој свети циљ - да древно, апостолско и неовосветско Хришћанство заживи и у Америци. Зато су основали православни мисионарски манастир и тиме испунили пророштво архиепископа Јована.
Монах Серафим је, уз светлост свеће, у својој малој келији написао многе књиге о духовном стању савременога света и превео многе древне хришћанске списе о духовном животу на енглески језик. У православним земљама које су се у то време налазиле иза "Гвоздене завесе", његови списи о стању модернога човека, о смислу страдања и души после смрти извршили су огроман утицај на милионе људи. Његови списи су, у православним земљама под комунистичком окупацијом, тајно превођени, умножавани на писаћим машинама и растурани илегалним каналима. Човек је могао врло лоше да прође ако би код њега била пронађена нека од књига оца Серафима, да не говоримо о томе шта би му се десило ако би се открило да их помно чита и живи по њима.
Поуке монаха Серафима о новом катакомбном Хришћанству, о страдању за Истину и прогонима, које Хришћани морају да претрпе у овом свету, дубоко су потресале душе Хришћана који су трпели терор безбожничке комунистичке државе. Али, његове поуке се не односе само на њих, већ жестоко раскринкавају и све оне Хришћане који су задовољни овим светом и његовим институцијама. Ево сведочење једног студента који је срео оца Серафима на свом колеџу 1982. Убрзо после сусрета са оцем Серафимом, овај младић се придружио Серафимовом братству и постао монах.
"Срео сам оца Серафима годину и по дана пре његовог упокојења. И ја сам, попут њега, трагао за истином кроз проучавање источњачких религија, али сам налазио само очај. Једнога дана отац Серафим је дошао у наш колеџ. Довезао се у расклиматаном камионету. Појавио се у својој изношеној црној раси, са дугом косом и веома дугом поседелом брадом. Касније сам сазнао да се није окупао од дана када је постао монах. Био је права слика потпунога сиромаштва.
Следеће чега се сећам јесте да се шетам са оцем Серафимом кроз колеџ. Сви гледају у њега, а он корача тако природно као да се налази код своје куће. Отац Серафим је, усред тог прогресивног колеџа, изгледао као неко ко је времепловом управо долетео из египатске пустиње четвртога века. Отац Серафим је ушао у учионицу и одржао предавање на тему "Знаци доласка краја света". Видео сам да је бар једнако образован, ако не и образованији од мојих професора, а опет било је јасно да је човек који је дошао из дивљине. Тек касније сам сазнао да је отац Серафим, као професор, једно време предавао кинески језик на Берклију.
Оно што ме је највише запањило код оца Серафима било је то што се тај човек очигледно и потпуно жртвовао за Бога. Он није био универзитетски професор који зарађује пуно новца, нити је, пак, био, религијски лидер који жуди за влашћу над људским душама. Он је био једноставни монах који је, изнад свега, чезнуо за Истином. Знао сам да би он и умро за Истину, јер је за њу већ сада умирао.''
У највећем замаху свог списатељског и преводилачког рада, отац Серафим се изненада смртно разболео. Једне вечери, после изузетно напорног дана, отац Герман је отишао код оца Серафима који је лежао у својој келији. Отац Герман је почео да се јада, говорећи о томе како се они толико труде да шире Православље а како нико за то не мари. Отац Герман се овако јадао: "Нема никога да ми помогне", а видевши лоше стање у коме се налазио отац Серафим, рече и ово: "Немам више чак ни тебе". Отац Серафим придиже главу и прошапута: "Имаћеш ме у Царству Божијем".
Дошла је 1982. година и живот оца Серафима се сасвим приближио својој земаљској кончини. Његови дани су били на измаку. Отац Герман је дошао оцу Серафиму, који је у мукама умирао у болничкој постељи и затражио од њега допуштење и благослов да оснује манастир на острву Светог Германа на Аљасци, што је био њихов заједнички животни циљ. Отац Серафим је, кроз самртне болове, радосно прошапутао: "Бог нека те благослови...".
Отац Серафим се убрзо и упокојио, оставивши свог пријатеља самог. Серафимова целоживотна потрага за Истином Божијом почела је и трајала кроз страдање, а завршила се уласком у вечни живот и Царство Божије.
из књиге Деца Апокалипсе
Коментари
Постави коментар