10. јун 2014.

Сусрет монаха и панкера

Мала железничка станица у неком забаченом селу... Готово заборављена. Какав сплет околности је навео на овај сусрет, баш ту, једног младог панкера и једног монаха? Нашли су се на на станици чекајући два воза у супротним правцима, али су оба каснила. Монах је смирено седео на прашњавој клупици, држао бројаницу у рукама, тихо говорио неку молитву и гледао низ пругу. Његово измучено лице одавало је његов тегобан живот. Тада се зачуо звук цокула. На малој железничкој станици појавио се момак, бесног погледа и агресивног изгледа. Отворио је своју лименку пива и бацио се на прљави бетон, близу клупе на којој је седео монах. Погледали су један другог, а онда поново удаљили погледе. Они су поново разочарано били уперени у правцу пруге. Као да су заједно одбачени од света и гурнути на ово пусто место. И било је тако.
Разговор је почео уобичајено, тако што су установили да чекају супротне возове. Као да су желели да одбију друштво овог другог, а да је њихов сусрет ипак био неминован.
-Шта тражиш ти овде, сине? - питао је монах.
Панкер је ћутао, натегао пиво и наставио да гледа у даљину, сада погледом пуним разочарења.
-Ја ћу ти рећи шта тражиш. Тражиш Бога! Он је циљ твог лутања. Њега тражиш иако то не схваташ.
-Не... Ја сам овде јер немам где. Свет ме је одбацио, овде сам зато што мрзим овај свет! Зато сам ја овакав! Зато пијем и лутам! Немам никог и ништа, одбачен сам, разумеш! Сви су ме одбацили... И тај Бог, и људи, цео свет!
Панкер је испио задње гутљаје пива и бесно треснуо лименку од земљу. Сетио се свог живота. То је било довољно да покрене бес.
-Бог те није одбацио. Он је Љубав и он воли сваког човека.
-Љубав?! Немој само о томе да ми причаш. Кад год сам тражио љубав добио сам све супротно. Ја љубав у свом животу нисам осетио! Некад сам и ја давао љубав другима, мислио сам да свет тако функционише, а сад имам само огорчење за све њих! У свету нема љубави. Нема! Ако Бог постоји, он сигурно није створио овакав свет. Ако јесте, ја нисам део тог света!
Панкер је устао, пљунуо у даљину, шутнуо ону празну лименку и поново сео.
Монах је устао и сео поред њега на прашњави бетон.
-Ти заправо луташ светом тражећи Љубав. То је оно што теби фали, та празнина у теби.
Панкер је потврдно ћутао и гледао у монаха.
-Никад је ниси осетио, и онда се родило огорчење према свету. Тако изгледаш да би се од света разликовао. А пијеш само да би прикрио велику празнину у души. Мислиш ли да си једини кога је свет одбацио? Знаш ли кога је одбацио пре тебе?
Монах је гурнуо руку у џеп. Извадио је икону распећа Христовог и дао младићу.
-Ето, погледај! Њега је свет одбацио пре тебе. Сишао је на свет међу људе да им да вечни живот, да их научи како да живе, како да воле, а шта су они учинили? Разапели Га на крст.
Дао им је љубав, а они њему клинове. За његову жртву наградили су га пљувањем и псовкама. Погледај га добро. И њега су одбацили.
Панкер је гледао у иконицу у руци. Иако би увек пре тога рекао нешто погрдно, нашао неку ману, први пут није могао да изусти ни реч.
-Њега је свет одбацио пре тебе. А и ти си Њега одбацио. А Он те и даље воли.
Јеси ли икад осетио неку силу која те штити где год идеш?
Панкер је узбуђено подигао поглед. После дужег времена, није био намрштен.
-То је био Он! Он те је чувао иако си га ти одбацивао.
Панкер је поново гледао у икону.
-И није Он једини који је био одбачен. Да ли си икада чуо за светитеље који су страдали, убијани, прогањани, одбацивани? Живели су у пустињама, страдали у тамницама, трпели мучења... Исто као што их и ти трпиш.
Панкер је потврдно гледао у монаха. Полазиле су му сузе иако се трудио да их сакрије.
-А знаш шта тебе највише боли? Што ти немаш циљ због кога трпиш страдања. Ти само страдаш и патиш, док су они знали смисао те патње. Зато им она није тешко падала. Знали су да страдају за Христа, за Оног који је распет за њих. Свет је одбацио Њега, одбацио је и њих, на крају, одбацио је и тебе. И мене је, ја више немам ништа заједничко с њим. Ту смо нас двојица слични. Зато ти ово и говорим. Смета ти што нема љубави у свету? Буди онда другачији од њих, покажи љубав, не дозволи да сутра неко осећа огорчење због тебе. Усмери своју побуну. Немој да мрзиш људе и Бога, мрзи свет који је огрезао у греху. На њихову мржњу и сујету, одговори љубављу, баш као Христос. Када знаш да је Он с тобом, одбацивање ти неће тешко пасти.

Младићу су већ текле сузе, више их није крио. Сетио се колико је огорчење према људима преусмеравао на Бога, сетио се беса и мржње коју је испољавао, и свог бесциљног лутања. Сетио се прве монахове реченице, схватио је да је заправо све време тражио Бога. Чак и ако није осетио љубав од људи, Бог га је и даље волео.
Дрхтавим рукама снажно је држао икону распетог Христа...

У даљини се чула сирена. Долазио је воз. Монах и панкер ушли су у воз и наставили пут у истом правцу.

1 коментар:

  1. Одличан текст...свака част...само наставите тако...

    ОдговориИзбриши