Пређи на главни садржај

Еуфорија

Господе, ја сам вечно уплашен од галаме јерусалимских улица и никад способан да до краја идем за Тобом. Ти, иако си знао шта се дешава (и шта ће се десити), надвладао си своју бол, који је постао бол свих нас. Бол и страх од људске еуфорије.

Та јерусалимска еуфорија утиснута је у генетски код човечанства. Еуфорија је увек лажна и краткотрајна и увек са собом носи издају. Онај ко је осећао еуфорију осећа се изданим када она прође, а онда издаје оно због чега је био еуфоричан. Људска слабост зато налази што више „жртава“ да у њих пројектује своју потребу за еуфоријом. Човек се еуфорично везује за фудбалске тимове или репрезентацију, да би ту исту екипу касније на најтежи начин вређао; за политичке системе, идеологије и револуције – да би када идеолошку еуфоричност покоси реалност постао циник и нихилиста; еуфорично улази у пословне пројекте да би се касније ограђивао од њих кад крену да пропадају. Али најтеже – еуфорично се везује за своју идеју о неком човеку а онда се ограђује од њега или га напада када схвати да овај није испоштовао његову идеју о себи.

Тако је било и тако је и данас са Христом. Када на згаришту свих наших разочарења пронађемо Христову Светлост, и када се свом душом вежемо за Њега, овај генетски материјал нас не напупшта тако лако. И када наша душа пева Господу најлепше славословље у својим најинтимнијим молитвеним тренуцима, ми смо и даље они са јерусалимских улица који пет дана након палминих гранчица бацају камење. Већ кроз кратко време, када нас моменти славословља и благодати напусте, похулићемо на Њега. Ако не директно – роптаћемо на ситуације, живот, околности; друга имена за Његову промисао над нама. Покушаћемо, као Јевреји под крстом да му објаснимо да је све погрешно схватио, да није оправдао наша очекивања...

А онда се, кроз наше бесмислено роптање, пробија Његов благи поглед и засијава Његова светлост да разбије мрак који смо сами створили сматрајући да нам је од Њега наметнут. Када нас коначно измасакрирају сва наша лутања, када наша душа заличи на Њега у оном другом делу јерусалимске шетње, тада опет можемо да закликћемо од радости – јер имамо таквог Бога! Таквог коме не досаде наша посртања, који нас неуморно подиже у страдањима, који на све наше идеје о Њему и наша разочарења у њих одговара истом љубављу.

Како су суштински различите еуфорија и радост? Еуфорија је увек празна, насилна, вештачка, агресивна, гласна – и увек резултира празнином. Радост је свепрожимајућа, тиха, непрекидна, природна – и увек се умножава, појачава и траје. Еуфорија је везана за пролазно, зато и доживљава нагла севања и нагле падове. Радост је везана за Вечност а не за овоземаљске осећаје. Јер по речима Тешких боја: „Ја не свијетлим, ја сијевам“ – радост светли а еуфорија сева!

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.