Озбиљне психозе и сећање на Бога

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли

„Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36)

Темељно за хришћански живот је сећање на Бога. 

Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва.

Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и када наиђемо на непријатне ситуације – лудог возача на аутопуту – „Смилуј се, Господе и спаси нас! Сачувај од зла наш пут.“ Дакле, можемо се тренирати да користимо свакодневне материјалне ствари да бисмо мислили на небеске ствари. Кратке молитве узенете током дана ће учинити да се у нашим срцима култивише сећање на Бога.

Ако је сећање на Бога основа хришћанском животу, онда је супротстављена основа, основа анти-хришћанског живота – заборав Бога. 

Непријатељ користи све бриге овог живота да утопи душу у заборавности. Он настоји да је успава лажним осећајем самозадовољства или да је окупира сталном бригом и страхом. Он настоји да дехуманизује човечанство. У стању дехуманизованог заборава, он усмерава трку маса ка литици пропадања. Масама које се гурају напред у тами заборавности стално се говори: то је права слобода. И, под принудом, оне почињу да верују у то.

Ђаво настоји да убеди човека да се сведе на голо материјално постојање – нема ничег изван онога што се може видети физичким очима и додирнути месом прстију. 

Чак и ако се дозволи могућност нечег већег, оно се истовремено одбацује као „непознато или несазнатљиво“. Стога се човек ослобађа дужности да промишља о вишим стварима – на крају крајева, помисао се помаља, шта је истина и како би и могла бити заиста позната? 

Маса која вуче ноге кроз живот добро је снабдевена наркотиком индиферентности. 

То доказује ватра којом плане на било шта што би могло да узнемири њен покорни марш ка понору.

Ми смо у временима који захтевају да се се исповеди да је тај понор небића крајње „добро“. Да би непријатељ учинио такву илузију стварном, он мора да очисти људску свест од било каквог стремљења и чежње за вечним стварима. Мора да избрише сећање на Бога у срцу човека. Он то није у стању да учини својом властитом силом, али може да лукавством убеди човека да својевољно живи у таквом стању.

Олдоус Хаксли у свом раду „Врли нови свет; поново посећен“, доноси изузетно много занимљивих опажања. Без обзира да ли неко мисли да је Хаксли покушавао да упозори људе о циљевима елита или да се бавио врло типичном тактиком „скривања на највидљивијем месту“, то није примарна брига у овом тренутку. 

На овај или на онај начин он изражава идеале, методе и циљеве - дух - новог Поретка који настоји да преузме контролу над човеком.

„Шта год да се дешавало у раним годинама, чини се да је прилично сигурно да тренутно комунистичка полиција не користи мучење. Они добијају инспирацију не од инквизитора или СС-а, већ од физиолога и њихових методички условљених лабораторијских животиња. За диктатора и његове полицајце, налази Павлова носе важне практичне импликације. Ако централни нервни систем паса може бити сломљен, може и централни нервни систем политичких затвореника – и тај постулат важи и за питање опште популације, да нам и то буде одмах јасно – једноставно је ствар примене праве количине стреса у правој дужини времена. На крају третмана, затвореник ће бити у стању неурозе или хистерије и биће спреман да призна шта год да његови тамничари желе да призна.“

(Храбри нови свет - поново посећен, Harper Perennial, 2004, стр. 289)

Таква тактика коришћена је у целом совјетском систему. Толико историјских доказа сведочи о томе. Један од најистакнутијих таквих експеримената спровођен је у комунистичкој Румунији у затвору Питешти. Једноставно је зван „Преваспитавање“. 

Модерни материјалисти виде човека као биолошку машину.

Господин Хаксли наставља: 

"...али, признање није довољно. Безнадежни неуротичар никоме не треба. Оно што интелигентном и практичном диктатору треба није пацијент који ће бити институционализован или жртва која ће да буде упуцана, већ конвертит који ће радити за Циљ.“ (Ibid)

Ту је на делу нови анти-евангелизам, онај који за свој истински циљ има преобраћење. 

Узимам време да истакнем ове ствари како бисмо могли бити свесни метода које се користе.

Јер нам је речено да будемо будни. 

Не можемо не бити део човечанства и не бити, ако не будемо опрезни у Христу, подложни подлим тактикама које се користе.

„Још једном се окрећемо Павлову: он учи да, на путу до тачке коначног распада, пси постају више него уобичајено подложни утицају. Нови обрасци понашања се најлакше могу инсталирати док је пас на или у близини границе церебралне издржљивости, а ти нови обрасци понашања су нерецидирајући, неповратни. Животиња у коју су имплантирани не може бити враћена у претходно стање; оно што је научила под стресом остаће саставни део њене шминке.“  (Ibid. 289-290)

Циљ непријатеља је да преобликује човека – својом перверзном имитацијом Христовог обновљења човека као „нове твари“ (2 Кор. 5, 17) – тако да направи од њега животињу која је одвојена душом од остатка човечанства, утилитаристички објекат који, ако се утврди да није довољно употребљив и практичан, може бити одбачен без великог отпора. 

У разноликости периферних начина да се дође тог циља, темељна униформност заборава Бога је неупитна; активно се култивише у душама људи и представља темељ свих осталих процеса обезбожења, анти-евангелизације.

Веома је вредно приметити средства и методе производње психолошког стреса које је обрадио господин Хаксли; читалац ће, сигуран сам, наћи много заједничког са нашим социјалним окружењем. 

„Растезања душе („stress“ није само удар, већ је у корену и растезање; п.п.) могу се произвести на више начина... Откривено је да намерно индуковање страха, беса или анксиозности значајно појачава подложност паса утицајима. Ако се ове емоције одржавају на високом интензитету довољно дуго времена, мозак у одређеном тренутку одлази у „штрајк“. 

Када се то догоди, то је тренутак за инсталирање нових образаца понашања биолошког ентитета.“

(Храбри нови свет: поново посећен, стр. 290)

Због тога је наш свет пун онога што су неки означили као „псеудо-идеје“. 

Људски ум је намерно срушен и храњен лажним идејама, можемо мирне душе рећи фантастичним и себи супротстављеним идејама које људско биће тада узима као неку врсту стварности јер је – у овом стању чулним утисцима (слике, звуци...) произведене сталне емоционалне и сентименталне реактивности – тако растројеним бићем врло лако управљати.

Да би процес био ефикасан, мора се произвести нестабилна околина како би се предмет држао у трајном стању анксиозности, која ће произвести жељени страх и бес. 

Да ли вам то звучи познато?

Наставља се: 

„Међу физичким ударима који повећавају подложност пса утицају су умор, ране и сваки облик болести.“ (Ibid)

А онда као да објашњава догађаје нашег дана, разрађује...

„Болест је још ефикаснија од умора као појачавач сугестибилности.“ (Ibid)

Као што сам навео много пута, основни циљ ковидизма (да, постојао је прави вирус; говорим о употреби вируса за политичку агенду) је био психолошки, душевни – маске, забрана кретања или локдаун (примењена, уклоњена и поново примењена), нове социјалне навике и тако даље.

Такође је то и разлог зашто се претња било којом новом болешћу уопште и појављује у мејнстрим медијима.

Ковидизам је доказао да су људи, чак и хришћани, спремни да прихвате „нову нормалност“ под претњом болести. 

Било је то као избацивање ваздуха из шприца пре увлачења наркотика у њега. 

Људи су вољни да прихвате нове стандарде људске интеракције (или њеног изостајања), па су чак и хришћани спремни да прихвате модификацију литургијског живота и интеракције са Господом под претњом болести. 

Неки хришћани су чак одбили и улаз без маске у храмове; неки су чак и вољно одвојили невакцинисане или им забранили присуство на богослужењима. Они који нису прихватили нову масовну психозу су много пута ућуткивани од „браће и сестара у Христу“. 

Шта таква дела говоре и да ли смо се за њих покајали и измирили међу собом?

Или је једноставно било лакше да се та ствар гурне испод тепиха? 

Зар то не указује на опасност, а на неком нивоу и потенцијал снаге онога што се решава у овом чланку? 

Иако се може тренутно чинити да је ковидизам успаван, враћам га у први план јер је њиме освојен знатан простор у преобликовању човечанства. 

Одређени модели понашања и мишљења, нови менталитети култивисани су у многима и они су сви још увек ту.

Господин Хаксли напомиње:

„интензиван, продужен страх разбио их је и произвео стање увелико интензивиране подложности сугестији (...) ако се индоктринација на прави начин даје у одговарајућој фази нервне исцрпљености, она ће успети. 

Под повољним условима, практично, сви се могу претворити у практично све што се жели.“ (Ibid, стр. 291)

Кад је ковидизам изгубио потенцијал и моћ, свет је ужурбано померен у следећу кризу. 

Некако је почео рат у земљи коју већина Американаца није могла ни да нађе на мапи. И тај рат је постао велики жртвени јарац за мноштво глобалних „несташица“.

И не заборавимо нипошто ни на употребу „климатских промена“ за производњу страха. 

Држање маса у стању анксиозности и бриге. 

Такође морамо узети у обзир да, када постоји нестабилност, људи имају тенденцију да постају отворенији за „спасиоце“.

Несумњиво постоји одређена истина у материјалистичком разумевању људске психе. Њихове методе су имплементиране са великим успехом на многим местима. Ако ништа, потврђују да људски ум може бити обликован у складу са нечим или неким.

Па, шта да ради хришћанин? 

Сећајте се Бога. 

Ако је неоспорно да у ситуацијама појачаног стреса постајемо „осетљивији“, окренимо конструисане ситуације сталне кризе око нас на добро. 

У искушењима и невољама, обратимо се Богу. 

Ако је циљ да нас сруше, охрабримо себе у Господу. 

Циљ им је да нас ментално ослабе – ојачајмо наше умове у Христу. 

Коначно, планови Ђавола, провођени кроз оне јадне особе које му служе – сви ће се срушити и бити уништени.

Свето писмо нас опомиње... 

„Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету.“ (1 Пет. 5, 6-9)

„Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику. А Ти ћеш их, Боже, низвести у јаму пропасти. Људи крвници и лукави неће саставити ни половину дана својих.“ (ПС. 54, 23-24)

А онда, ако останемо у Христу Исусу, можемо рећи са праведним Јосифом:

„не бојте се, јер припадам Богу. Али ви, мислили сте зло над мном; али Бог то окрену на добро.“ (Постање 50, 20)

Ако у нестабилности наших дана гајимо у нашим срцима сећање на Бога, тада ћемо увек пронаћи пут кроз олујне воде. 

Чак и у свим овим глобалним махинацијама људским, видећемо Бога.

„Господе, овај свет пролази и сва пожуда његова, само Царство Твоје столује заувек! Сети ме се кад дођеш у слави својој!“

Контранапад психолошком удару (нападу на душу) злог је култивисање, гајење у нашој души/психи сећања на Бога. 

Нека бисмо имали трезвености да схватимо тактике које се користе против нас како би применили одговарајућу духовну одбрану у нашем Господу Христу.

„Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога, и у мене верујте. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн 14: 1; 16:33)

Молитва Ст. Анатолија (млађег) Оптинског:

„Сачувај ме, Господе, од обмана богомрзећих и злих антихриста, чији је долазак на домаку и саклони ме од замки њихових у тајну пустињу Твог спасења. Дај ми, Господе, јачину и храброст да чврсто исповедам Твоје најслађе име, да Те не напустим због ђавољег страха и да не порекнем Тебе, Спаситеља мог и Откупитеља, нити Цркву Твоју. Већ дај ми, Господе, сузе и плач за грехе моје и поштеди ме у часу Суда Твог. Амин.“

Отац Захарија Линч

Извор оригинала: deathtotheworld.com

ПРЕВОД ЗА „СМРТ СВЕТУ“: Давор Сантрач