Садашње доба је, у најдубљем смислу, доба апсурда. Песници и драматурзи, сликари и вајари јасно указују на и приказују свет као неповезани хаос, а човека као дехуманизовани фрагмент тог хаоса. Политика, било деснице, левице или центра, више се не може посматрати као ништа друго до средство којим се универзалном нереду привремено даје слаби привид реда; пацифисти и милитантни крсташи уједињени су у апсурдној вери у слабе људске моћи да поправе неподношљиву ситуацију средствима која је могу само погоршати. Философи и други, наводно одговорни људи у владиним, академским и црквеним круговима, када се не повлаче иза безличне и неодговорне фасаде уске специјализације или бирократије, обично само рационализују некохерентно стање савременог човека и његовог света и саветују узалудну „посвећеност“ дискредитованом хуманистичком оптимизму, безнадежном стоицизму, слепом експериментисању и ирационализму или самој „посвећености“, самоубилачкој вери у „веру“.
Али уметност, политика и философија данас су само одраз живота и ако су постали апсурдни то је зато што је у великој мери живот постао такав. Најупечатљивији пример апсурдности у животу у новије време био је, наравно, Хитлеров „нови поредак” у коме је наводно нормалан, цивилизован човек могао да буде искупљен: истовремено и врхунски и дирљиви тумач Баха (као што је био Химлер) и вешти убица милиона који је могао да организује обилазак логора за истребљење тако да се поклопе са серијом концерата или изложбама уметности. Сам Хитлер је, заиста, био апсурдни човек par excellence који је прешао из ништавила у владавину светом и назад у ништавило у размаку од десетак година остављајући за свој споменик ништа осим разбијеног света и дугујући свој бесмислени успех чињеници да је он, најпразнији од свих људи, најпотпуније персонификовао празнину људи свог времена.
Хитлеров надреалистички свет је сада ствар прошлости; али свет никако није изашао из доба апсурда већ је прешао у узнапредовалу – иако привремено тишу – фазу исте болести. Људи су измислили оружје којим ће да изразе, боље од Хитлеровог јеванђеља уништења, сопствену неповезаност и нихилизам; и у његовој сенци људи стоје парализовани између крајности спољашње моћи и унутрашње немоћи подједнако без преседана. У исто време, сиромашни и „непривилеговани“ света су дошли свести и траже обиље и привилегије; они који их већ поседују троше своје животе у потрази за испразним стварима: или се разочаравају и умиру од досаде и очаја или чине бесмислене злочине. Цео свет је, готово се чини, подељен на оне који воде бесмислене, јалове животе а да тога нису свесни и на оне који су, свесни тога, доведени до лудила и самоубиства. […]
Тако је и са апсурдизмом; он је негативна страна позитивне стварности. У нашем свету постоји, наравно, елемент унутрашње и спољне неповезаности, јер је човек у свом паду из Раја повео и свет за собом; философија апсурда, дакле, није заснована на потпуној лажи, већ на варљивој полуистини. Али када Ками дефинише апсурд као суочавање човекове потребе за смислом са ирационалношћу света – када верује да је човек невина жртва, а да је свет кривац – он је, као и сви апсурдисти, увеличао врло делимичан увид у потпуно искривљен поглед на ствари и, у свом слепилу, дошао тачно тамо где није желео: до потпуне инверзије истине. Апсурдизам је, на крају крајева, унутрашње, а не спољно питање; није свет тај који је ирационалан и некохерентан, већ је то – човек.
Међутим, ако је апсурдиста одговоран што ствари не види онаквима какве јесу, па чак ни не жели да види ствари онакве какве јесу, хришћанин је још више одговоран што није дао пример потпуно кохерентног живота, живота у Христу. Компромис хришћана у мислима и речима и немар у делима отворили су пут тријумфу сила апсурда, Сатане, Антихриста. Садашње доба апсурда је праведна награда хришћанима који нису успели да буду хришћани.
А једини лек за апсурдизам лежи у овоме, његовом извору: поново морамо бити хришћани. Ками је био сасвим у праву када је рекао: „Морамо бирати између чуда и апсурда.“ Јер, у том погледу, хришћанство и апсурдизам су подједнако супротстављени просветитељском рационализму и хуманизму, вери да се стварност може свести на чисто рационалне и људске појмове.
Заиста морамо бирати између чудесног, хришћанског погледа на ствари, чији је центар Бог и чији је крај вечно Царство небеско, и апсурдног, сатанског погледа на ствари, чије је средиште пало Ја и чији је крај пакао, у овом и у будућем животу.
Морамо поново бити хришћани.
Узалудно је, заправо је управо апсурдно говорити о реформисању друштва, о промени тока историје, о израњању у доба изван апсурда ако немамо Христа у нашим срцима; а ако имамо Христа у нашим срцима, ништа друго није ни важно.
Наравно, могуће је да ће постојати доба ван апсурда; вероватније је, можда – а хришћани увек морају бити спремни за ту могућност – да га неће бити и да је доба апсурда заиста последње доба. Можда ће коначно сведочанство које ће хришћани моћи дати у овом добу бити ултимативно сведочанство, крв њиховог мучеништва.
Али то је разлог за радост, а не за очај.
Јер нада хришћана није у овом свету или у било ком његовом царству – таква нада је, заиста, крајњи апсурд; нада хришћана је у Царство Божије које није од овога света.
Текст из фанзина Death to the World број 7
ПРЕВОД ЗА „СМРТ СВЕТУ“: Давор Сантрач
Коментари
Постави коментар