31. март 2018.

(Не)пријатељ: Прича из Великог рата

Некада се ратови нису водили до истребљења, жртве су се поштовале, заробљени се није мучио, оборени се није дирао, уместо биолошког наоружања делио се мегдан, уместо алкохола и дроге војску је покретало чојство и јунаштво.

Често можемо прочитати о моралу и човекољубљу зараћених страна из Великог рата, последњег рата који је тријумфовао над мржњом и мизантропијом.

Примери су многи, попут оних славних када су немачка и британска војска изашле из ровова не би ли честитали једни другима Божић, што је случај и са бугарском и српском војском за Васкрс. Ни ова није изузетак, а догодила се у борбама за престоницу.

Оно што запрепашћује јесте да се ови догађаји нису десили пре 300, 500 или више година, већ пре нешто више од 100.


Само век деструкције, комформизма, изостанка духовности, васпитања потребно је да се човечанство измени до непрепознатљивости. Оно што је на нама, јесте да пронађемо кôд предака у себи и да следимо њихов дух!

Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења.“

Нема коментара:

Постави коментар