Пређи на главни садржај

Света Марија Гатчинска - Светитељка која лечи депресију

Света Марија Гатчинска је руска новомученица о којој се код нас, до скоро, ништа није знало. Њен живот и мученичка смрт представљају велику утеху свима који пате од очајања и депресије, а којих у овом времену није мало. Тако је ова светитељка постала позната по Русији и по целом православном свету управо као исцелитељка свих који пате од психичких болести и туге. Ово је прича о њеном животу али и о томе како су честице њених моштију стигле до наше земље и где се данас налазе.

Мати Марија, световно име Лидија, рођена је 1874. године у Петербургу, у породици богатог трговца. Читава њена породица била је утицајна и поштована у руском друштву тог доба. Ипак, прва несрећа задесила је врло брзо. Када је имала три и по године умире јој отац. Лидију, браћу и сестре од тада одгајају мајка и родбина. Добила је добро васпитање и образовање, и уписала се у Женску гимназију. Лидију у 16 години затиче нова несрећа, која ће јој у потпуности изменити животни пут. Обољева од енцефалитиса, и као последица упале мозга добија паркинсонову болест. Остала је непокретна, у колицима, што је био велики шок за читаву њену фамилију. Њу то није обесхрабрило, па је као инвалид успешно завршила школовање.

Пошто је њена фамилија била утицајна и богата, учинили су све како би покушали да излече Лидију. Руски лекари нису имали решење, па су је слали на лечења код најбољих стручњака у иностранству, али прогнозе су увек биле исте - лека није било.

Стање се погоршавало из дана у дан. Руке и ноге почеле су да јој мршаве, а затим и сасвим отказују. Ускоро више није могла ни да седи, јер је у том положају осећала јаке болове у тетивама, па је једини положај у коме је могла да буде био лежање. Способност говора само донекле је остала очувана. Говорила је отежано, полузатвореним устима, правећи размак између речи како би је разумели. Иако јој је тело готово потпуно отказало, ум светитељке остао је нетакнут болешћу.

Лекари су били скептични по том питању. Знало се да Паркинсонова болест утиче на психу веома негативно. Особе са овом болешћу постају раздражљиве, сенилне, егоистичне... Овакве особе најчешће су завршавале у психијатријским установама, јер би у неком моменту сасвим изгубиле разум и расуђивање. Код мати Марије ништа од овога није се догодило. Науспрот очекивањима, она је постајала све смиренија и повученија, посвећена молитви. Тешке физичке патње нису сломиле њен дух.

Када је родбина видела да је излечење немогуће, полако дижу руке од ње. Од 1909. године враћена је у Гатчину, где је о њој водио рачуна најстарији брат, власник једне апотеке у овом Петровградском предграђу. У овом периоду по доласку у Гатчину, јављају се прва сведочења о томе да се код мати Марије окупљају људи ради утехе и савета. Због дуготрпљења и подношења најтежих искушења без роптања, Господ је своју слушкињу наградио великим даром прозорљивости.

Прича о нбепокретној подвижници проширила се по Русији. У малу дрвену кућу на крају Гатчине све чешће су долазили људи из свих крајева Русије. Долазили су сељаци, радници, свештеници, монаси, тражећи духовне савете и исцељење. Крај њене постеље читају се молебани и акатисти а монашке обитељи организовано долазе код ње по савете.

Друга деценија двадесетог века донела је тешка и туробна времена Русији. Доба револуције и доласка бољшевика на власт пропраћено је прогоном Цркве и свих непријатеља ове идеологије. Недалеко од центра збивања - Петербурга, у малој дрвеној кућици, непокретна светитељка давала је утеху унесрећенима, којих је тих година било много. У чин монахиње пострижена је 1922. године и тада добија име Марија. Иако је тек тада постала монахиња, људи који су јој долазили већ су је поштовали као живу светитељку.

Комунистичка власт односила се непријатељски према Цркви. Терор који је монаштво, свештенство и верни народ трпео тих година може се поредити са највећим прогонима у историји Цркве. Пошто се по Русији прочуо глас о мати Марији, власт је врло брзо реаговала.

Фебруара 1932. године полиција Совјетског Савеза упала је у кућу и ухапсила мати Марију и њеног брата. Начин хапшења био је стравичан. Непокретну монахињу двојица ''чекиста'' су извукли из кревета, и увијених руку одвукли до аутомобила, не осврћући се на њене јауке. Ухапшена је под оптужбом за ''револуционарну пропаганду'', јер је окупљала монахе и делила духовне савете, ширећи тако црквену пропаганду и проповедајући Јеванђеље. На терет су јој се стављана и сведочења људи којима је помагала саветима и молитвама. Осуђена је на прогонство у најдаље крајеве земље. Пресуда, ипак, није извршена. Упокојила се 17. априла у затворској болници. Над њом су, у тим затворским данима, вршени медицински експерименти који су довели до смртног исхода. Њен брат осуђен је на пет година прогонства у Сибиру.

Након смрти, наређено је да се њено тело закопа на Смоленском гробљу, али да се народу не говори да је ту закопана како се верници не би окупљали. Ипак, тако нешто није могло да се сакрије. Будући на истом гробљу и капела свете Ксеније, верни народ брзо је сазнао за место на коме је мати Марија сахрањена. Након Другог светског рата и опсаде града, па током Стаљинове власти, гроб је био запуштен. Тек 2006. године, Руска Црква канонизовала је мати Марију, а њене мошти пренете су у Саборну цркву у Гатчини, где се и сада налазе.

За ову светитељку се у нашем народу готово није знало. Ситуација се данас променила тако да је сада, недалеко од Београда, могуће поклонити се честицама њених моштију. За ово је најзаслужнија монахиња Злата, још једна духовна величина наше Цркве. Ова монахиња могла је да остане непозната већини верника, али пошто се ''не може град сакрити који на гори стоји'' и њена величина дошла је до изражаја. Мати Злата је монахиња у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице, у селу Дробњаци надомак Рипња, подно Авале. Занимљива је прича да, када је мати Злата добила благослов да се ту насели, манастира - није било. Храм и све остало у манастиру урађено је у периоду од кад се мати Злата населила овде. Прелепа дрвена црква од скоро је богатија за икону са честицом моштију свете Марије Гатчинске. Овај поклон манастир је добио од Њ.С. патријарха Московског и Све Русије Кирила.

Мати Злата је особа са великим животним и монашким искуством. Оно што свакако карактерише ову монахињу је невероватна ведрина, искреност, пожртвовање и љубав који просто исијавају из њене личности. Мати Злата 2016. приредила је истоимену књигу на српском језику о светој Марији Гатчинској. Она је заслужна за упознавање нашег народа са овом светитељком. О начину на који се први пут сусрела са овом руском новомученицом и о томе како јој је она касније помогла, мати Злата говори у овој књизи:

"Двехиљадите године сам добила благослов од свог духовника да посетим Русију. На поклоничко путовање сам кренула са мојом сестром и тамо смо боравиле 40 дана. Чудом Божијим смо се нашле на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу, где се налази капелица посвећена светој Ксенији Петровградској. Тога дана, као и увек, на поклоњењу моштима свете Ксеније било је много људи. Литургије није било, али служени су акатисти, тихо и по групицама. Било је ту око петнаестак свештеника и сваки је након поклоњења моштима својој групи читао акатист на месту где се ко нашао, тако да је неко био на почетку акатиста, неко на средини, неко на крају. Људи прилазе, целивају, моле се, неко појединачно, неко у групи. Углавном, било је ту око 200-300 људи. Моја сестра и ја смо пришле, поклониле, помолиле светој Ксенији и пришле једној групи чији је свештеник акатист почео да чита од почетка. Када се акатист завршио ми смо још мало постојале, и још једном се помолиле светој Ксенији. Осећала се велика благодат. Једног тренутка, у тој радости, ја осетих како ме неко прстом додирује по рамену. Окренем се и видим човека од око 45 година старости. Први утисак је био да је то неки просјак. Био је сав мокар и мало прљав, јер је претходне ноћи падала јака киша. Он нас, међутим, само ћутке гледа право у очи и прстом даје знак да пођем за њим. Погледах га, чудан ми некако, и његов изглед и његова појава, а он ми опет ништа не говори само ми прстом показује да кренем за њим. Окренем се сестри и кажем:

–Овај човек нешто од мене тражи. Изгледа да хоће да идем негде за њим. 
Она ми каже:
–Ма имам утисак да он нешто хоће да ти покаже. Да ипак пођемо с њим!
–Видиш ли ти колико је ово гробље? Ко зна где хоће да нас одведе, а нас две смо саме. 
–Ма мени се чини да он теби хоће баш нешто важно да покаже. Иди ти прва, ја ћу за тобом - рече ми сестра, некако одлучно.
–Ух, што си ми ти велика гаранција! - насмешим се и ми ипак кренемо.

Ишли смо тако кроз гробље већ 10-15 минута. Није ми било баш све једно. Ја повремено мало застанем, па погледам лево-десно, нигде никог нема, само нас троје. Како ја застанем, застане и он, опет ме погледа и покаже кажипрстом да кренем даље. И коначно, кад стигосмо до једног гробића, просјак стаде поред њега и позва ме прстом да приђем. Гробић је био скроман, са каменим крстом, а на крсту видим слика, и уклесано име. Приђем, поклоним се и целивам крст. Моја сестра је баш тај тренутак усликала. На тој фотографији, када смо је касније израдили, у позадини се види тај човек како поред гробића стоји, затворених очију у једном јако специфичном положају и моли се. Сада када гледам ту слику, видим како се он тог тренутка молио за мене. Сада знам да му је Бог дао предосећај или виђење да између свих оних поклоника баш мене доведе на то место, јер сам шест година након тог догађаја, када сам упала у неслућена здравствена и духовна искушења прву велику помоћ у тим великим страдањима добила управо од свете Марије Гатчинске, светитељке на чијем гробићу смо се тада молиле заједно са овим човеком, очигледно човеком светог живота. Дакле тај просјак, бар сам га ја тако доживела, доведе ме на тај гроб и помоли се за мене јер је предвидео шта ће се мени десити у будућности. А шест година након тог догађаја, моје духовно и здравствено стање је било тешко, баш тешко.

Када сам се молила поред гробића трудила сам се да запамтим име са крста, али када смо дошле у Србију, израдиле слике, сачиниле албум, и када смо гледали слике схватила сам да сам потпуно заборавила и име и презиме са крста. Било ми је баш жао. Како је то могло да се деси кад сам се баш трудила да запамтим име, али нисам га записала. Заборавила сам га и готово...

Када сам након доласка из Русије први пут дошла на Цетиње, код оца Луке, игумана Цетињског, покажем му слике са поклоничког путовања по Русији и када смо гледали баш ту фотографију испричам му како је све било. Онда му тужно кажем како сам заборавила чији је то био гробић. Отац Лука погледа фотографију и рече:

–Како не знаш чији је ово гробић! Па то је једна света жена која је била непокретна. Њу су убили комунисти. Питање је дана када ће је Руска Црква канонизовати. То је Марија Гатчинска. 

Много сам се обрадовала што је отац Лука знао ко је то, и одмах сам испод слике записала њено име."

Прича се наставља шест година касније, када је, како то обично бива, мати Злата открила зашто је тог дана у Петербургу просјак водио до гроба, и како је он испуњавао, нама недокучиви, Божији промисао. Мати Злата објашњава како је до тог, поновног сусрета, између ње и свете Марије дошло када је била у најгорим дубинама очајања.

"Прошло је око шест година од тренутка мог сусрета са гробићем свете Марије Гатчинске, а је о њој више ништа нисам ни чула, ни читала. А онда ми се деси један моменат потпуне духовне и физичке раслабљености. Сада знам да је Господ то допустио ради провере моје вере. Млади људи у данашње време када имају призив уђу у манастир и онда - као и у бракове што улазе - улазе незрели, неспремни, са својим комплексима из детињства, са својим комунистичким васпитањем, искоче из фармерки, ускоче право у мантије, и онда Господ мора да допусти нека страдања, да би видео да ли смо стварно одлучни да свој живот без резерве посветимо Њему.

Када сам била у том тешком стању, једна сестра изненада уђе у моју келију. Треба да напоменем да сам тада била као у затвору - сама сам себе затворила и уопште нисам излазила. Сестра ми донесе часопис ''Православни Пут''. У њему су биле једноставне, просте причице и информације које су много пријале души. Уређивао га је брат Станко, који је био потпуно непокретан целим телом, само је могао прсте да помера по компјутеру. Како ми сестра даде часопис, отворих га негде на средини, у ствари, као да се сам отвори, и на страници са леве стране, прочитах:
"Ове године је Сабор Руске Православне Цркве канонизовао Марију Гатчинску и прогласио је за светитељку мученицу. Ова светитељка лечи од депресије. Многе људе који су и по десет година боловали од депресије, пили разне таблете, и опет им није било боље света Марија Гатчинска је излечила. Код ње уђу болесни, а у року од пола сата изађу здрави."

У том свом тешком стању, претешком, када не осећаш ни Бога, када ти се чини да си у потпуном стању богоостављености, када нема ни Бога у срцу твом, а ти си свестан да носиш мантију - страшно! Ја само схватим да се налазим на дну Ада, и тако држећи чврсто ''Православни Пут'' у руци гледам у сада већ свету Марију Гатчинску и у грчу целог бића, иако Бога не осећам, заридам: ''Света Марија Гатчинска, помози, помози ми, и моли Бога да ми опрости све грехе моје!'' Тог тренутка сам осетила једну трунчицу да се Господ приближио мени, да се почео враћати. Да, уселио се, али још не до краја. Тек је почео да се враћа, и баш тај мали трен приближавања Господа помогао ми је да схватим да Господ мене никада није ни оставио, али да сам ја посумњала и окренула се од њега.''

Мати Злата кључ проблема види у погрешном исповедању. Из стида, или других разлога, јер своје духовнике виде као превелике ауторитете, најчешће млађи верници, не исповедају све, већ се исповедају површно, без уласка у дубину, у сам корен проблема.

"Господ ми је дао да видим грехе своје као на длану. Ја сам прво осуђивала оца, мајку, па и све остале, свако ми је био крив у животу. И онда, на крају, и даље тражиш кога ћеш да осудиш - ето, какви смо проклети! За било кој проблем ми морамо да осудимо неког другог. Никако не можемо да дођемо до тога да смо ми у ствари најкривљи за све. Ја сам на крају Господа окривила за своју немоћ, јер сам мислила да ме он унаказио, да је он створио тако унакажено дете. И све док нисам оправдала и мајку, и оца, и друге морала сам да пролазим кроз сва та страдања. а сада, када сам се помолила светој Марији Гатчинској, ја схватам да ме ни овакву Господ никада није оставио. До тада нисам схватала кад псалмопојац Давид каже: ''Господе, и у Аду, и тамо си присутан!''. Значи Он је увек ту, само ми треба да се вратимо Њему."

Мати Злата се у наредном периоду потрудила да сазна било шта о светој Марији Гатчинској, али на нашем језику није било ничега о њој. Успела је да пронађе њено житије и, уз помоћ других монахиња, преведе житије и акатист, који су касније објављени први пут код нас.

За сав овај труд, мати Злата је добила своју награду. У њеном манастиру сада се налази икона са честицама мошти мати Марије, а сваког четвртка из пред њих заједно са многим верницима чита се акатист овој мученици. Већ је велики број примера исцељења од душевних болести у овом малом авалском засеоку.

Целокупно житије, акатист и разговор са мати Златом: https://www.youtube.com/watch?v=ltGhBwCm4nw

Емисија са мати Златом на радију ''Слово Љубве'' посвећена светој Марији Гатчинској: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=12337

Коментари

  1. Hvala Dragom Bogu na svoj milosti njegovoj! Molim Svetu Mariju Gatcinsku da moli Dragog Boga da sacuva sve nas i decu moju !

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.