23. новембар 2017.

Највећи непријатељ Хришћанства су – Хришћани

 „И да знате, ти религиозни које најчешће називамо ,,побожни људи'' најопаснији су у Цркви. Ти побожни људи, су веома опасни. Бог да нас сачува од њих. Када служимо Свету Литургију и кажемо: ,,Господе, спаси благочестивија'' .., један Светогорац је рекао у шали: ,,Господе спаси нас од благочестивија'' тј. да нас Бог сачува од тих религиозних или побожних људи; јер побожан тј. религиозан човек претставља својеприродну личност, која никада није имала лични однос са Богом. Побожна личност пости, спроводи молитвено и разна друга црквена „правила“, просто испуњава задужења пред Богом, али нема никакав озбиљан однос са Њим и зато Бог, оваквој личности, никада не открива баш ништа. И ево, сведочим вам и признајем из сопственог опита и искуства, да се у животу нисам сусрео са већим враговима и опасношћу за Цркву од побожних људи.“ Митрополит Атанасије Лимасолски

Свако ко тврди да је Црква данас јака и стабилна или злонамерно прикрива истину, или му је само тешко да истину прихвати. Црква је данас у ужасном положају. Свакако, за то је лакше кривити масоне, Ватикан, нови светски поредак, модерно доба, а на крају и самог Сатану, уместо послушати Христа и загледати у себе. Тада би признали једну поражавајућу чињеницу да су управо Хришћани највећи непријатељ Хришћанства.

Како се било ко не би осетио заштићено, јер је у људској природи да сматра себе за изузетак, одмах ћу да нагласим да се овде не мисли на оне декларативне Хришћане, оне који су Хришћани само на попису и када дође слава или неки већи празник. Под овим називом убрајам само оне који су заиста посвећени правилима хришћанске вере, који одлазе на Литургије, посте и причешћују се, на оне који имају какву-такву функцију и живот у Цркви. Управо они представљају највећу претњу Хришћанству данас. И сам Христос је имао проблема са побожним фарисејима у своје време. Такви људи су га, на крају, и разапели. Фарисеја и лицемера је данас наша Црква препуна. Наравно, опет ћемо за то кривити комунизам, несрећна времена, наводити примере и примере, али је сурова истина да ако изузмемо теорије о томе да нас папа мрзи и да су све зле силе овог и оног света уперене на нас, признаћемо да је Црква у великом проблему управо због њених највернијих чланова. Маса људи схватила је да је Црква постала добра подлога за извесну самопромоцију, па је немали број тих људи почео да је посматра као политичку партију. Разлика између партије и Цркве за ове људе била је у томе што вас као члана партије већи део људи гледа као лопова, а као члан Цркве, ви се представљате нужно као човекољубац и добротвор. Ипак, пробијање кроз црквену хијерархију носи са собом све друго осим поменутих хришћанских врлина. Доживевши Цркву као фирму, партију или удружење, уместо као Небо на земљи, ови људи унизили су углед Цркве до крајњих граница. Не желим овде да ширим причу о крађама, новцу и сличним стварима око којих ће, без икаквих аргумената галамити свако коме је поп Миле узео више од двеста динара за свећење водице. Поента није у новцу, већ у томе да су самозвани теолози, обузети гордошћу и самообожавањем, успели да одвоје Цркву од народа. Од оних највиших црквених великодостојника, до обичних верника, принцип гордости и фарисејства је исти. Створивши тако ограду око себе, Црква је постала једна затворена организација, управо нешто попут политичког удружења, недоступног онима који ту већ не припадају. 

Појава која је окупирала душе данашњих Хришћана је осуђивање. Свет у коме живимо не познаје скромност. Она се полако губи и из Цркве. Просечан Хришћанин више није милостиви самарјанин који ће сакупити човека кога су пребили разбојници. Хришћанин је данас човек који ће га са презиром заобићи и осудити га јер се ваља пијан по улици. Просечан Хришћанин данас неће нахранити гладног, већ ће просјака осудити што не држи Пост. Просечан Хришћанин данас је подвижник из фотеље, код кога је Љубав само празан термин, а никако принцип живота. Просечан Хришћанин данас ће оставити новац на икони Серафима Саровског, а онда с гнушањем погледати клинца на улици који се шета поцепан јер нема шта да обуче. Данашње конформистичко Хришћанство као да је заборавило на примере јуродивих светитеља, који су данима шетали боси и поцепани улицама својих градова. Када би се данас на Литургији појавила света Ксенија Петербуршка, како би је прихватили они који јој данас читају акатисте? Да ли би је прихватили као сестру или би желели да се отргну лудаче која им руши углед храма? Унутрашња затвореност Цркве и њених чланова одбија оне који отвореног срца траже Христа тамо где му и јесте место. 

У основи модерног Хришћанства је форма а не суштина. Док се великодостојници расправљају да ли Литургију служити отворених или затворених двери, неки просјак ће се смрзнути на клупици. Док се свештеници брину како украсити унутрашњост цркве, омладина се одаје наркотицима јер на другом месту не виде утеху. Док епископи разматрају да ли отићи на сабор на Криту, обичан народ нема представу о томе ко је свети владика Николај. Управо та гордост и затвара душе Хришћана, они себе сматрају за узвишеније од ових који нису пронашли себе у Цркви. Али уместо да их приведу Цркви и, што је још важније, самом Христу, они их од Цркве удаљавају како је не би својим присуством укаљали. Док је Христос шетао са цариницима, проституткама, скитницама и простим риболовцима, фарисеји су се везивали за своје законе и правила. Није тешко уочити на чијој су страни данашњи Хришћани.

Оптерећени правилима, службама, канонима, данашњи Хришћани заборавили су на Христа и његове заповести. Њима је данас важније да ли се среда пости на уљу или води од својих ближњих. Ушушкани у своју гордост, они не желе да приђу онима којима је заиста потребна помоћ. „Није здравима потребан лекар, већ болеснима“ - говорио је Христос. Омладина данас јесте болесна, али је самозадовољни Хришћани затвореног срца сигурно неће излечити. 

Све ово наравно никада неће утицати на Хришћанство у својој основи. Макар на свету не остао ни један Хришћанин, то неће утицати на Христову Истину. Иако они који су ту да нам приближе Христа све више занемарују своју дужност, Христос нас није заборавио. Бог нас није оставио без утехе у овим временима, па тако и данас у Цркви постоје свети људи, и данас има правих Хришћана у свештеничкој или монашкој одори. Зато ни онима који нису припадници Цркве изговор не сме да буде поменути „поп Миле и његов мерцедес“. Оног ко жели да крене исправним Путем, сам Бог ће навести на праве људе. 

Ипак, свако ко себе сматра припадником Цркве нека добро размисли да ли је он тај који привлачи или одбија људе од Христа. Јер „који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси о камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску.“

Нема коментара:

Постави коментар