21. децембар 2016.

''Зашто Бог допушта да се пате његова деца?'' - Свети Исаак Сиријски

Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.

Нема човека да се не умара и не негодује у часу искушења. И сами светитељи којима се дивимо, имали су страшне унутрашње тешкоће, али нису борбу напуштали. Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.
Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће нам послати Своју помоћ да би смо напредовали у врлини и сјединили се са Њим.

……………

Када презиремо тешкоће и бриге које допушта Бог ради нашег усавршавања, исто је као да презиремо заповести Божије. Не треба да заборављамо да врлине цветају у нама као цвеће само на тешкоћама и телесним трудовима. Колико волимо одмор, толико више дајемо места страстима. Јер, када се изнурава тело трудом и жалошћу, нечисте помисли одступају. Када се човек сећа својих греха и каје се због њих, тада Бог промишља о њему и чини да напредује у врлини. Колико више неко приморава себе (на вршење заповести), толико га више Бог благосиља, дарујући му радост врлине. Свака радост која не долази од врлине, потхрањује телесне страсти.

…………….

Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

………….

Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.

………………

Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.
Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу.




…………….

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.
Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога.

…………….

Када се неко бори за чистоту душе своје, не треба да размишља шта ће рећи људи, него шта ће рећи Бог! Људи имају другачије критеријуме од критеријума Божијих. То што чинимо за наше душевно усавршавање, не чинимо то ради људи да би нас хвалили и имали високо мишљење о нама, него чинимо то Бога ради, који ће нам једног дана судити за наша дела. Тада, коме ћемо дати одговор како смо проживели свој живот?


……………...

Заповести Божије треба да испуњавамо, не из страха од казне, нити очекујући некакву награду, него само из љубави према самоме Богу.

……………….

Колико се човек уклања од световних ствари, толико се више приближава Богу.

Свети Исаак Сиријски

Нема коментара:

Постави коментар