16. децембар 2016.

Пустиња у граду

"Ако се старамо да одесечемо своје страсти, 
онда је пустиња тамо где се налазимо.''  Старац Пајсије

Пустиња... Усамљеност... Мир... Кораци, наизглед бесциљни, налазе виши Смисао, невидљив људима чији поглед замагљује гужва у саобраћају, а слух гуши звоњава телефона. Ту, далеко од света, одбацивши све што је пролазно, монах се посветио тражењу Истине. Сунце, киша, ветар, снег, не ометају његове кораке. Његов Мир не могу да наруше спољашње олује, јер је он на већим висинама од овог света.

Одувек ме је привлачила пустиња и усамљенички живот. Овај свет је одавно престао да ме привлачи. Сметају ми његови закони и правила. Смета ми људска сујета. Слаб сам, па је често зло других људи вадило најгоре из мене. Презасићен честог контакта са људима чезнуо сам за усамљеништвом. Желео сам Мир једног пустињака, да себе у потпуности издигнем изнад свих правила овог света.

Или због слабости, или због проналажења сврхе свог живота у прејакој љубави којој сам везан за људе око себе, остао сам у овом свету. Околности су такве да још не могу да одем из свог града и кренем да лутам планинама носећи са собом само бројаницу и икону. Своју борбу, бар још неко време, морам да водим у свету. Ипак, моја душа је наставила да чезне за пустињом. Све док једног дана нисам пронашао своју личну пустињу. Нашао сам је у празним градским улицама када сам једне хладне зимске ноћи кренуо у шетњу. Од те ноћи, стално је посећујем.

У пустињу крећем ноћу. Дан је резервисан за овоземаљске послове. Моја пустиња тада нестаје, прекривају је аутомобили, ужурбани људи и галама. Ноћу се све то повлачи. Неки кажу да је ноћу јаче деловање демона. То је заправо тачно! Али то не значи да је ноћ сама по себи ''демонска''. Ноћу престају овоземаљске активности, нема обавеза, послова, углавном се затварају фирме, продавнице, банке... Тако ноћ постаје време јачања свих духовних сила. Тишина коју са собом носи ноћ уводи нас у духовну борбу, која је током дана запостављена.

И моји кораци пустом улицом наизглед немају циљ. Циљ је у њима самима. Колико ми је само ствари открила пустиња када се ноћу поново састанемо. Иако ми је пут добро познат, стално откривам нешто ново. Човек је истражио свет око себе, али му је свет у њему остао непознат. Имамо мапе сваког града и подручја, можемо да се снађемо у скоро сваком крају планете, али путеви у нама самима су нам потпуно неистражени. Изгубили смо мапе које нас воде кроз замршене путеве духовног живота. Улазак у пустињу за мене је само нови састанак са самим собом. Чудак из Ничеове приче је трчао градским улицама са светиљком тражећи Бога. Није га нашао, јер га није потражио на правом месту - у самом себи.

Мирни су моји кораци. Нема у мени гордости коју сам током дана испољавао у друштву. Нема нервозе, нема бриге, не размишљам о времену и да ли стижем да обавим све послове. Нема мржње - а према коме би је било кад је испред мене само пустиња. Нема глади, заборављам сатима на храну и воду. Моја храна су духовна блага која на овом путу сакупљам. Не осећам хладноћу или умор. Спољашњи свет је подређен духовном. 

А демони? Сваки пут их је све више. Сваки корак је борба са њима. Нападају ме Туга, Очај, Празнина, на тренутке ми обузимају срце. Нису то лаки ударци - гомилали су снагу током дана и стално постају јачи. Али моја Вера их успешно одбија. Тада им у помоћ прискаче Бес. Увек су радили заједно и увек тим редоследом. Сећам се колико су само дуго господарили мојом душом, док им нисам објавио рат до истребљења. То сећање даје ми снагу да их се ослободим. А онда, када сам на ивици да победим, као резервни играч који улази да реши утакмицу, дочекује ме - Гордост. Неизбежна и непобедива. Против ње се борим сећајући се житија Светих. Како сам мали у односу на њих. Из много тежих борба они су излазили као победници. То што ходам њиховим стопама не чини ме равним њима. Дуга је пустиња и још много корака треба прећи до Циља. Ипак, осећам да су они уз мене. Храбре ме да издржим, дају снагу и подучавају. Осећам њихово присуство сваки пут кад закорачим у пустињу.

Моји кораци зато храбро корачају ка Њему. Христова Светлост чека ме на крају пустиње. Поглед ка Њој даје ми снагу да корачам даље, води ме кроз све тунеле и помаже да пребродим препреке. По неки бљесак те Светлости показује ми да сам на правом Путу. Широка пространства отварају се пред мојим корацима. Када изгубите осећај за простор и време, закорачили сте у духовни свет. Ту престаје моја борба са демонима и отварају ми се врата спознаје. Коначно осећам Мир! Тренуци у којима се моја душа напаја са најлепшег духовног извора. Када пролазите кроз густу шуму, прљави, знојави, уморни, неће бити краја вашој радости када наиђете на извор бистре и хладне воде. Таквом радошћу трепери моја душа када доживи овакво блаженство. Прљав од грехова, уморан од путева и стрампутица живота, умазан у сво блато и прљавштину коју сам на њима покупио, тужан због свих губитака, немоћан да нешто пролазим - долазим код Њега.

Он је циљ мог пута. Он је Утеха, Милост, Љубав. Он је Смисао. Он је једини излаз из сваке патње коју наноси овај свет. 

"Истина је близу, Истина се крије,
У срцу пустиње, пустиња у срцу..."
Darkwood Dub – О пустињи

1 коментар:

  1. У етиопској збирци апофрегми (изрека) читамо:

    „Једног дана сам отишао код авве Пимена и рекао му: ‘Свуда сам већ био с циљем да тамо живим, али нисам нашао нигде нимало мира. Где би ти хтео да живим?’

    Старац ми је одговорио: ‘У наше време пустиња малтене да и не постоји. Иди, потражи велико мноштво људи. Живи међу њима и понашај се као неко кога нема. Реци себи: Немам брига. Онда ћеш окусити царски мир’.“

    (Collectio Monasica 14, 66, CSCO 238, 126)

    ОдговориИзбриши