28. новембар 2016.

О Лисици

''Рекла си, рекла си, да је за мене све сем Мир, 
и да сам најлепши кад самог себе повредим. 
Извини, али ја морам себе да победим, 
рекла си - сви које волиш су твоји порази...''


Освануло је још једно мамурно јутро... Заправо, дан је већ поодмакао, али то није имало никакав утицај на мене. Већ неко време ништа нема утицај на мене. На мамурлуке сам већ био навикао, скоро да их више нисам ни осећао. Оно што је болело била је бескрајна празнина која је ме је сваког новог јутра дочекивала. Још један бесмислен дан је свануо, а ја невољно улазим у њега. Бес, мржња, очај, празнина моји су једни саговорници док испијам прву јутарњу кафу. Договарам се са њима ко ће ми данас бити сапутник.

Већ недељама мој живот је представништво пакла на земљи. Претходних месеци живот ми се у потпуности урушио. Разочарења која сам доживео имала су за последицу да је свет за мене постао неподношљив. Изједао ме је осећај немоћи да било шта променим или покренем свој живот ка било чему. Ослабљен алкохолом и сталним несаницама, више нисам могао да контролишем бес који је био једино што осећам. Бес који је у мени дуго био притајен, сада је званично пуштен на слободу, сада он контролише мене, води ме ноћу по (срећом) празним градским улицама... Последњи трзаји моје контроле били су ти што сам се трудио да не повређујем друге људе - бес сам испољавао највише према самом себи. Самоповређивање је постајало све чешће, више није пролазио дан а да не ударим песницом или главом од зид, у екстремнијим случајевима одгризем себи део тела. Бес тако није пролазио, постајао је све јачи. Нисам умео да га победим, а његово ослобађање сваки нови пут вукло је све горе последице. Постао сам неподношљив самом себи.

Тако сам дочекао крај новембра који никад није био гори него тада. Духовно, физички и емотивно разорен, са једином жељом да се ова агонија и бесмисао од живота прекину, макар на тренутак уз помоћ алкохола. Ипак, алкохол не може да поправи расположење, он само открива оно што је у нама. А у мени је тада заиста био - пакао. Уобичајена рутина променила се када сам тог јутра схватио да следећег дана почиње Божићни Пост. Тог момента сам схватио да је то моја последња шанса. Или ће ме овај Пост извући из агоније, или ћу потпуно полудети. Иако сам тих месеци био прави пример нихилисте, никада се нисам одрекао Бога. Само сам запоставио Његову улогу у свом животу, као и много пута до тада. Ово је била прилика да се поново, као прави блудни син, вратим Оном ко ме је увек примао назад, колико год сам забрљао.

Овог пута није било све до Њега. Дубоко сам огрезао у своје пороке, које је требало, уз Његову помоћ, коначно победити. Знао сам да током Поста морам да победим алкохолизам, али алкохол није био кључ мог проблема. И без њега, моје унутрашње стање је било исто. Једне ноћи после једне од мојих шетњи, стајао сам на надвужњаку и слушао песму бенда Деца Апокалипсе - О лисици. Вртео сам је једном, два, три пута... Све сам схватио!

Угледао сам испред себе свог јединог реалног противника. То је била она - Лисица. Она је била моја вечна пратиља која је из прикрајка вребала шансу, повремено имала успеха, а онда дочекала тренутак да ме живот потпуно сломи и да паднем под њену власт. Она је ме је наговарала да се као клинац у улици побијем због аута. Она ми је давала слику лажне снаге када бих доста година касније навукао јакну, намрштио фацу и нервозно се разлупао чизмама по улици. Она ме је учила да сам ја тај који дели правду, да имам право да претим и ломим све око себе ако ми се не допада став других људи. Она је у мене усађавала мржњу према свима који мисле другачије од мене. Она ми је била подршка у свим свађама и сукобима. Она ми је била водич када сам са пар промила у себи јурио улицама са намером да пребијем оног ког сам кривио за пропаст свог живота. Она је била најсрећнија када бих у агонији и немоћи ударао већ крвавом песницом у зид. Она је била скуп свих мојих слабости, свега оног што ме је чинило несрећним и празним, што је једино истински урушавало мој живот. Једини ударац који сам требао да упутим током тог Поста морао је да буде уперен према њој.

Уочивши свог истинског противника, јединог кривца за моје незадовољство, живот је поново попримио смисао. Био је то почетак моје борбе са Лисицом. Схватио сам да није потребно само исконтролисати се када песница крене ка зиду. Потребно је у потпуности извући из себе све оне идеје које је Лисица укоренила у мене. Желео сам да престанем да осећам потребу за повређивањем себе или других, јер сам схватио колика обмана лежи у томе. Бес се не побеђује испољавањем или ''пражњењем'', он се побеђује смиравањем. Желео сам да уместо Лисице у себе поново уселим Оног ко је у мене уместо немира и мржње уносио Љубав и Мир.

Та борба није била лака. Једина предност била је што сам овог пута знао противника. Сву своју енергију уложио сам у ту борбу из које сам морао да изађем као победник. То је било питање опстанка моје личности. Наравно, ни мој противник није одустајао. Борио се на своје подмукле начине, враћајући ми слике из прошлости које би у мени изазивале горчину. Добро је упознао моје слабе тачке. Своју највећу победу однео сам када сам схватио да кренувши песницом на било кога, она увек на крају удара мене. Моја песница од тада је остала уперена само према Лисици.

''Понекад те и даље видим, у углу ока, вребаш ме.
Ти мрзиш мој мир и моју радост, проклињеш их вечним мраком.''
Наравно, нисам је коначно победио. Вероватно никад и нећу. Остаће да вреба из прикрајка и чека своју шансу, као и до сада. Моје је само да се потрудим да јој више не пружим то задовољство да загосподари мојим животом. После толико тешке борбе из које сам изашао као победник, питање је да ли бих имао довољно снаге да поново однесем толику победу. Више не смем да јој препустим предност, јер би је она вероватно задржала до краја. Зато сам увек на опрезу, јер борба са Лисицом не престаје. За разлику од нас, слабих и ништавних људи, она не одустаје тако лако. А ми... Без помоћи Оног који једини може да усади Мир у наше душе можемо само да се предамо својој личној Лисици.

''Знам да ми до краја нећеш дати мира,
твој нокат ми гребе срце,
Твој поглед би да ми одвоји усне од Светог Путира,
Али ја слушам Његов глас, који каже:
„Ја сам хлеб живота, који мени долази неће огладнети,
и који у мене верује, неће ожеднети никад.“''


Нема коментара:

Постави коментар