Пређи на главни садржај

Срби и Death To The World - Манастир Св. Германа Аљаског

Много више од заједничке вере спаја нас са изворним Death To The World. Манастир Св. Германа, место где је зачета идеја и часопис, од 2000. налази под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Такође, данашњи уредници, млади православци из Калифорније, раде са благословом епископа западноамеричког Максима (Васиљевића). Стога није случајно да је Смрт Свету прва верзија Death To The World-a на неком другом језику. Прича коју вам доносимо је путопис који открива колико тога заједничког имамо са далеким дивљинама Америке...

Као народ, не пониремо довољно дубоко у себе. Не користимо оно најбоље што имамо и често се одричемо оног највреднијег што нам је дато. Кроз историју јуримо за разноразним идеологијама и странпутицама при томе заборављајући своју православну веру и тражимо спасење тамо где га нема.

Нама Србима Православље је дато рођењем и ту је увек пред нама. И ваљда зато најчешће нисмо ни свесни коликом духовном богатству смо изложени и колико неки други људи морају да трагају да би уз велике тешкоће пронашли оно што је нама пред очима.

Емигрирајући, нисам ни слутио на којим ћу све местима наићи на славу српског имена. А понајмање да ћу било шта српско пронаћи у дивљим планинама северне Калифорније где најчешће осим неописивих природних лепота и индијанских резервата нема пуно чега.

А онда сам чуо за манастир Светог Германа Аљаског који је од 2000. године под окривљем Српске Православне Цркве. И зато решавам да се из Сан Франциска упутим у место звано Платина, удаљено неких четири сата вожње, у чијој се близини налази овај манастир.

После добијања од главног пута крећем да се пењем уз планине чија ми лепота одузима дах. Дуж пута река а на све стране ранчеви, коњи, приватни поседи и нетакнута природа. И док се возим кроз ова калифорнијска беспућа чија лепота почиње да боли, осећам се и радосно и тужно, а највише узбуђено што ћу у овој удаљености наићи на нешто српско.

Платина је мало место са нешто мање од две стотине становника. Има једну зграду која је све, и бензинска пумпа, и ресторан, и пошта и продавница. Ту застајем да предахнем и сазнајем да су становници овог месташца јако завхални манастиру јер захваљујући њему још увек имају своју пошту. Наиме, главни поштански промет одвија се управо захваљујући православним књигама које монаси свакодневно шаљу купцима, јер се у оквиру манастира налази и издавачка кућа St. Herman Press.

Даље настављам блатњавим путем кроз још веће планинске кршеве. Уз пут ме прати богати животињски свет, пут претрчавају срндаћи, зечеви, веверице... И онда после получасовне вожње кроз шуму видим крст и на крају се појављује манстир.
А манастир је право чудо. Основао га је 1967. године отац Серафим Роуз, најзначајнији амерички православни писац и преводиоц који се, од како се 1948. године упокојио, у многим црквама сматра светитељем иако још увек није званично канонизован. У манастиру живи петнајестак монаха, углавном Американаца и сви се они подвизавају и спасавају у астмосфери достојној средњевековних светитеља. Манастир има мали агрегат преко кога добија нешто струје и бунар са чесмом на пумпање одакле добија воду, али текуће воде и редовног напајања струјом нема.

Улазим у главну цркву и бивам истински дирнут, јер ту је и нешто моје. Ту су иконе Светога Саве, Светога кнеза Лазара и Светог Рафаила Шишатовачког. А онда наилазим на још једно духовно изненађење. У склопу велике главне цркве налази се и једна посебна капела посвећена Вааламским монасима у којој се одвија богослужење неколико пута годишње. Манстир има јаку и нераскидиву везу са чувеним руским Вааламским манастиром. Само име добио је по руском светитељу Светом Герману Аљаском који води порекло из Вааламском манастира. Свети Герман је са још неколицином монаха био један од првих мисионара у Аљасци још давне 1973. у време када је Аљаска била руска територија и ту је својим примером и богоугодним животом превео у Православље бројне Алеутске Индијанце. Ту се, у капели, чувају и реликвије донешене из Вааламског манастира као и двадесетак честица моштију најпознатијих православних светитеља.

У манастирској порти налази се још једна мања капела, посвећена руској царској породици Романових. Богослужења се одвијају неколико пута годишње, а црква је украшена иконама и сликама светог руског цара Николаја и царске породице.

Ту у дворишту је и гроб оца Серафима Роуза на коме се неколико пута годишње служи литургија под ведрим небом. Управо он ће уз благослов Светог Јована Шангајског (Св. Јован Максимовић, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска иначе потиче из Украјине из породице српског порекла) 1967. године купити земљиште и започети изградњу манастира у коме ће се 1970. године и замонашити. У скоромној колиби коју монаси и данас чувају онаквом какву ју је он оставио преводио је православну литературу, написао бројне књиге а основао је и штампарију у оквиру манастира из које се и сам манастир издржавао. Књиге се данас штампају у модерној штампарији а стара је још увек ту и доступна је посетиоцима.

На крају улазим у манастирску књижару. И опет ми заигра срце. Ту су и српске књиге преведене на енглески језик. Одмах уочавам књгу о манастиру Острог као и превод чувене књиге старца Тадеја, "Какве су ти мисли такав ти је и живот" а љубазни монах Мојсије поклања ми једну копију ове књиге.
Келија оца Серафима Роуза
Данас овај манастир посећују многи. Неки из радозналости, неки да би пронашли утеху и помоћ, често тражећи спас од разних болести зависности и других зала овога света. Монаси развијају добре односе и са локалним Америчким Индијанцима који често долазе на богослужења. А ја одлазим из светиње срећан, али у исто време и дубоко дирнут знањем да се тако далеко од куће у овим планинама на месту на коме најмање очекујем налази и нешто моје.

Писао: Предраг Рудовић
Извор: www.nedeljnik.rs

Коментари

  1. Hvala Predragu na ovom tekstu,iako mi se ucinilo da ima gresaka vezanih za neke godine. To je manje bitno.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.