22. септембар 2016.

Две смрти

Свако мало деси се да се моја некадашња љубав према панк року обнови и поврати када, на YouTube-у или Фејсбуку или неком другом сајту, набасам на линк са бендом који сам некада волео и слушао. Није да тражим, али када наиђем, кликнем и – зум… млађи сам 20 година. Али, не баш. Ја јесам данас оно што јесам захваљујући својој прошлости, али сам оно што јесам и упркос тој прошлости.

Формиран прошлошћу и противан прошлости, све у једној личности.

Кликнем на линк извођача на којег наиђем и, на неки начин, поново проживим тинејџерске године и ране двадесете. Оно што се обично дешава је да почнем да се присећам и да по YouTube-у тражим снимке бендова које сам волео или који су ме интересовали. Послушам их и чине се тако свежи као што су били и онда, осим што сада видим више него што сам видео тада. Готово исто као и када сам био мали и волео цртане филмове.

Цртани филмови су били једно тада, али када их погледам као одрастао, често се изненадим њиховом сложеношћу. Као дечак био сам сав у њима, али када их погледам сада, на критички начин, откривам много о спознаји, разумевању, значењу и примењивости података које сам примио у прошлости, гледајући цртане филмове или слушајући музику, када сам мало одрастао. Другим речима, оним што знам сада и оним ко сам сада, анализирам њихово значење за мене тада.

Цртане филмове, и посебно музику, користим да направим поређење између „тада“ и „сада“, али не као да су то једина средства поређења, већ категорије, и то категорије мог конкретног живота и искуства и само две од неограниченог броја категорија. Рекавши ово, остављам читаоцу да размишља о сопственим категоријама и шта је то што вас је формирало, као и о вашем схватању „тада“ и „сада“.

Послушавши музичке извођаче, сетим се и других и потражим их. Ово радим доста често у последње време.

Један извођач кога никада нисам слушао док сам одрастао је GG Allin. Не из неког посебног разлога, једноставно ми се није свиђао. У сваком случају, његово име и озлоглашеност су ми били познати и знао сам о чему се ради.

Довевши своју поруку до логичног закључка, он је желео да се јавно убије на једном од својих концерата. Међутим, то није урадио, будући да је смрт дошла неочекивано и на начин који није изабрао.

Заинтересовао сам се и погледао још неколико видео спотова, да бих наишао на снимак његове сахране.

Како бестидно и нечисто изгледа његов леш. Ово је извештај са сахране:

„На Алиновој сахрани, његов надути, безбојни леш био је обучен у кожну јакну и препознатљиве спортске гаће. У ковчегу је била боца Џим Бим вискија, што је била његова жеља (исказана у акустичној кантри балади When I Die (Када умрем). На захтев Алиновог брата, погребницима је било наложено да не купају тело (које је снажно заударало на измет), нити стављају шминку. Сахрана се претворила у дивљу журку. Пријатељи су позирали са лешом, стављајући дрогу и виски у његова уста. На крају, Алинов брат је на његову главу ставио слушалице, које су прикопчане на касетофон и пуштен је албум The Suicide Sessions (Самоубилачке седнице).“

Погледавши снимак сахране размишљао сам о њему. Осетио сам жељу да се молим, као и осећај губитка због многих који су као и он, робови нихилизма који нас обузима и прожима као начин постојања у данашњем свету, или можда прецизније, данашњи нихилизам можемо назвати „природним“ и одговарајућим палом свету, производом континуираног духа времена које се противи оваплоћеном Богу у Христу.

Размишљао сам и о његовом животу и заштo је изабрао да живи на тај начин. Размишљао сам о њему са тугом и чак се помолио за њега, знајући да Христос жали његову смрт и одбацивање Њега. Овај човек, GG Allin, испуњен толиким болом и муком, нестао је у сопственом гневу. Размишљао сам о себи и о томе да сам живео као и он, само што нисам отишао тако далеко. Размишљао сам о свима нама, који можда никада нећемо радити оно што је GG Allin радио, али који, ипак, учествујемо у смрти и живљењу од смрти овог века.
GG Allin није био позер. Покушао је да се, на свој болестан начин, „пробије“ из замке постојања лишеног Бога. Није могао да продре и верујем да је његов бес био истовремено и резултат тога и гориво којим се напајао покушавајући да се пробије. Можда слично ономе што је Џим Морисон из групе The Doors мислио када је певао Break On Through (Пробиј се).

Немогуће је пробити се кроз ову егзистенцију дефинисану смрћу, ако нас не пронађе Онај који је Творац и који је победио овај век и који све призива не би ли измакли пропадљивости овог века смрти у коме пребивамо.


Моје мисли су се окренуле блаженом старцу Јосифу Ватопедском који се недавно упокојио у Господу. Слика коју видите направљена је мало након смрти, када се на његовом лицу појавио осмех, задививши све који су га видели. Ова прича је широко позната и велико је охрабрење.

Нисам могао а да не приметим велику разлику између живота ова два човека и велику разлику у односу према њима након њихове смрти.

Један, старац Јосиф, својом вољом је учествовао у нествореним енергијама Тријединог Бога и искусио небо још за живота, умревши са целокупном својом личношћу у нади на васкрсење.


Други, GG Allin, умро је са мржњом према Богу и, као и у животу, његов дух напушта тело и лежи у смраду; његово тело тако добро одражава смрт са којом је стално покушавао да се такмичи и „живи“.

За мене, GG Allin сам ја тада, доведен до логичног закључка у категорији коју је он представљао, а старац Јосиф сам ја сада који покушава да живи његову категорију на славу Божију, да бих и ја искусио васкрсење у Живот.

Превод: А. О.

Tекст из Death to the World бр. 22

Благодарношћу оца Александра и блога Invia33.wordpress.com

Нема коментара:

Постави коментар