22. март 2016.

"Ако ја уђем у цркву, запалиће се колико сам грешан!"

"Ако ја уђем у цркву, запалиће се колико сам грешан!" - често сам чуо овај одговор од људи којима сам саветовао да решење за проблеме које имају потраже у Цркви. Ово су најчешће били људи дубоко огрезли у својим пороцима, који добро познају своју огреховљеност, али нису имали ни жељу ни прилику да затраже Божију милост. То су људи који су упознали све најгоре стране живота, видели ужасе које са собом носи овај свет и често и сами у њима учествовали. Када се очи навикну на мрак, светлост је тешко замислити. Овакви људи су савршено добро упознали зло и његову снагу, па им је свака прича о Добру незамислива. Тако постају добровољни заробљеници својих порока од којих немају снаге да се отргну. А онај ко нема снаге лако проналази изговор, као што је мисао о томе како су недостојни Цркве.

Христос није на свет дошао због здравих, већ управо због болесних. Оне који себе сматрају здравима, нормалнима или безгрешнима, који се поносе својим формалним поштовањем закона и правила, Христос у Светом Писму назива лицемерима. Са друге стране, Он је долазио управо грешницима, онима који су одбачени и осрамоћени. Управо такви људи, који су спознали ужасе свог грешног живота могу истински да осете покајање. Само таква душа која се напатила због својих грехова истински ће доживети Христову љубав. Мелем прија само када се стави на посекотину, а Христова безусловна Љубав мелем је за ране на души свих грешника. 

Нема веће радости до покајања грешника. О томе Христос говори у причи о блудном сину. Радост коју отац у причи доживљава по повратку блудног сина управо је она радост коју доживљава Христос када коцкар, лопов, убица, блудник, пијаница, стане пред његову икону и заплаче над својим животом. 

Христова етика није етика правила већ Љубави. Нема тог греха који Христос не може опростити. Управо у томе је разлика између Христа и земаљске логике и суда. Оно што ми овде осуђујемо, Христос опрашта. 

Немојте зато тражити изговоре у својој наводној недостојности. И гори су се покајали. Света Црква је пуна таквих покајника, који су из грешног и срамног живота постали најбољиу Христови војници и светитељи (о некима од њих смо већ писали). То нам доказује и први улазак у Царство Небеско - покајани разбојник на крсту. Ипак, Христос се не може заварати ''лажним сведочењем'', покајање мора бити искрено. 

Ево једне од прича из књиге ''Христос у руским тамницама'' која говори управо о једном таквом покајању. Ради се о великом разбојнику, Сахалинцу, кога је архимандрит Спиридон (писац ове књиге) упознао приликом једне побуне коју је Сахалинац предводио. 
''Идућег дана у девет часова ујутру уђох у цркву, кад - гле, сретох баш Сахалинца. Угледавши ме, он ми приђе и прошапута:
- Баћушка, ја не могу да се исповедим и причестим, срамота ме пред затвореницима. 
- Рођени мој, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести. 
Он обори поглед и некако невољно одговори:
- Испунићу Вашу молбу. Ја се ево тридесет и седам година нисам исповедио, још од гимназијских дана, када сам се последњи пут и причестио. 
Истог часа повео сам га у олтар и тамо га исподведио Његова исповест била је заиста потресна!

Треба рећи и то да је тај затвореник стекао више образовање, да је први пут допао затвора потпуно невин. После три месеца изашао је одатле тако осуровљен да за њега више ништа није било свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После извесног времена побегао је оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора, и сви ти бегови били су заливени људском крвљу. Није штедео ни старе ни младе. У многим затворима је био ''Иван Грозни'', тј, затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у оним затворима у којима је робијао. На Сахалину је својим рукама подавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали га као свог неограниченог владара. У једном сахалинском затвору је изрекао смртну пресуду шесторици затвореника, и они су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, општом исповешћу исповедио још неколико осуђеника, почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља одржао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према кајућим грешницима. Након причасна, када изађох са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике. На ред дође и тај Сахалинац. Он отвори уста и кад му ставих кашичицу са Светим Даровима у њих, он се наједном занесе, очи му се испунише сузама и истог часа поче да се тресе. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика:

- Христе! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику опростио? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам око стотину невиних душа убио. Колико сам пута пустошио Цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио!? О , милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, предавао се скотолштву! О, ко се са мном може поредити по гресима! И Ти, Господе, Ти си ми опростио!? Чујеш ли, Господе, па ја сам читавог свог живота хулио на Тебе, проклињао Те, а Ти си, Христе, мени све, баш све опростио!? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе! Ја је нећу моћи поднети, нећу преживети данашњи дан, умрећу, она ће ме убити!

При оваквој небивалној сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Затвореници почеше тако да ридају и јецају, да ми се чинило да се читав храм претвара у неподносиви хук који је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки богомолници и неколико њих је пало у занос. 

Служба се завршила и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када сам пришао прозору имао сам и шта да видим. Онај Сахалинац је на коленима пузио пред другим затвореницима, молећи их да му опросте све што је учинио. А око њега се окупило толико мноштво затвореника, да је цело двориште изгледало као нека густа жива маса људи, који су се, као ласте око свог гнезда, тискали око овог осуђеника. Једни су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали су се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су пак, подизали очи ка небесима, молећи Бога да им опрости грехе.

Док сам обедовао код начелника овог затвора, овај затвореник се јави начелнику и замоли га за дозволу да извесно време проведе у самици. Овај заточеник писао ми је много писама, а у последњем је написао да ће, чим издржи казну, отићи у Валаамски манастир.''

Нема коментара:

Постави коментар