20. март 2016.

Пример једног помирења

Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац био је човек дубоке вере у Бога и Српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку.

Први пут смо се срели у хиландарском конаку првих дана априла 1967. године, обојица унапред обавештени један о другом, с обостраним неповерењем и подозрењем, али и јаком, привлачном радозналошћу: где смо сада, шта смо сада, ми бивши ратни непријатељи, комунист и љотицевац, партизан и добровољац, обојица један другом издајници отаџбине; у рату огорчени противници, у миру - он у емиграцији, ја међу победницима; сада - ја писац, он калуђер. А били смо ђаци и вршњаци. Избегавали смо разговор и сусрете без благог присуства Воје Ђурића, али смо се, некако увек, као да смо један другог тражили, често сусретали у сумрачним ходницима конака, застајкивали да се погледамо и изговоримо што безначајнију реч, па се хитро удаљавали један од другог, са осећањем нелагоде и неке тешке кривице за чије признање нисмо спремни.

Увече, после литургије и вечере, док се седело у трему конака и групно разговарало у полутами гасњаче, избегавали смо да седимо један до другог; он као да није желео да му додирујем мантију, ја нисам желео да видим стакласти сев његовог вештачког ока које је изгубио у борби са партизанима, стрепећи да се то није догодило у оној борби с мојим одредом...

Преко идеолошког и ратног амбиса који је историја створила међу нама, нисмо имали снаге да један другом пружимо руке и изговоримо своје истине што смо нагонски желели и ћутањем потврђивали.

У дугим хиландарским ноћима, док су болно, као да их неко туче, завијали шакали из шуме, а Воја сређивао своје радне белешке, мојим сећањима протицале су деобе мога нараштаја и српског народа са исходима који нису били у нашим побудама и циљевима. Сви смо стигли тамо где се нисмо упутили. Ако се Митрофан и ја братски не измиримо, српске деобе нису окончане; наше судбине и искуства су без икаквог смисла за потомство. А нисам знао и видео пут који води у наше помирење.

Тих дана Хиландар је био пред значајним догађајем: требало је да засади виноград који је уништила филоксера. Лоза је манастиру света биљка; вино је причест, награда за послушање, храна у посту, здравица манастирским гостима и ходочасницима. Над Атосом су лиле тропске кише; Јегејским морем бректала је бура, лађе нису пловиле, грчки геопонос који се чекао да Хиландару засади виноград са 30 аргата што су лежали под доњим тремом конака, није могао да дође.

Професор Света Радојчић је за сваком вечером подсећао старца Никанора да сам ја завршио виноградарско-воћарску школу и да имам знање геопоноса. Стари и мудри калуђер би похвалио Србију што има такве школе и молитвом окончао разговор о сађењу винограда, а Воја ми шапнуо: "Не верују ти." О мојој стручности старац Никанор је обавештавао манастирски Савет стараца који је већао и није се сагласио да комунист Хиландару засади виноград. Буре се око Атоса нису смиривале, геопонос није могао да доплови, 30 аргата је плаћано као да раде, па је старац Никанор сваке вечери хукћући израчунавао хиљаде драхми које губи манастир. Приморан буром и великим новчаним расходима, Савет хиландарских стараца некако је пристао да ја засадим виноград на косини изнад Светог Василија.

Одговорност за садњу великог винограда, уз помоћ монаха Митрофана, преузео сам са танком надом у зближење с мојим ратним непријатељем и стрепњом од неуспеха у садњи, не мањом од оне коју сам као грађанин понео 1992. године. Ако примање калемова буде слабо, на Свету Гору више никада не могу доћи, а хиландарски ортодокси ће ме обележити жигом нечастивог. Али, ако се добро истински жели, добро се и догоди.

Добрица Ћосић и отац Митрофан у винограду
Тада, у петнаестодневној садњи винограда, у напорном целодневном раду, у зноју лица раденичког, на модром јегејском северцу, у великоускршњем посту - родило се братство између зборашког добровољца - просветара Митрофана и мене партизанског комесара. Родило се оно исповедањем наших ратничких идеологија, казивањем о ратовању и борби у Наупарама, када смо пуцали један на другог; његовим дугим приповедањима о страдању у немачком поразу и одласку у Немачку где је постао графички радник.

Већ искрени верник, 1961, одлучује се да се замонаши у Хиландару и сав посвети православној вери, светосавској светињи и духовној служби Српству. На исповест узвраћао сам исповедом, откривањем своје судбине, поверавањем својих разочарења и несагласја идеја и стварности, па причом како сам од власти више заволео роман. Обостране исповести просветлиле су нам сазнање да смо обојица поражени од историје.

У мом животу ретка су таква душевна озарења и смирења, каква сам доживео у искреним исповестима са монахом Митрофаном у садњи винограда Хиландару. Садећи лозне калемове у Савином пољу, остварило се истинско и трајно помирење два идеолошка и ратна противника. А садња винограда је потпуно успела.

После таквог помирења, међу нама више није било ниједне разлике која је могла да нас учини противницима; тако је трајало до његове смрти.

Добрица Ћосић
15. јул 1999.

Из књиге: Духовни разговори са хиландарским монасима - успомена на оца Митрофана

Нема коментара:

Постави коментар