06. децембар 2015.

Медитација и(ли) молитва?

Која је разлика између медитације и молитве? Да ли је разлика само у религији из које ова два појма потичу, или међу њима постоји суштинска разлика? Може ли један човек практиковати и медитацију и молитву? Зашто је медитација све популарнија у савременом свету? Какав је утицај медитације а какав молитве на човекову душу?

Медитација је у савременом друштву све популарнија. Она одавно више није ствар религије нити источњачке културе или философије, данас је препоручују психолози и лекари, препоручују се њене различите форме по разним часописима и књигама. Тако данас на скоро свакој тезги са књигама можете пронаћи барем по једну чија је тема медитација, где су дати ''одговори'' на питања како пронаћи психички мир, срећу, стабилност... Није тешко одгонетнути зашто је ова тема тако заступљена. Модерни човек растрзан је између обавеза, брига, посла или школе, оптерећен каријером, наметнутим амбицијама и очекивањима. Највећи проблем таквог човека свакако је стрес. Он настаје када се жеље и стварност не поклапају, изазива га стална забринутост и несигурност, која проузрокује да човек изгуби оно што је најважније - душевни мир. Такав човек сваког дана је у гужви, пренатрпан информацијама и пословима које мора да обави, загушен гужвом и саобраћајем. Плод оваквог наметнутог брзог живота је да не стиже да размишља о себи и свом душевном стању. Медитација ту, чини се, даје лак и брз одговор. Иако данас постоје много различитих врста медитација, њихова основа је иста. Потпуно искључивање размишљања, удаљавање од било којих мисли доводи човека у стање непомућеног мира и доноси опуштање и одмор од проблема који проузрокују његову узнемиреност. Угасивши тако мисли, човек се наизглед заиста удаљава од узнемирености и постиже потпуни мир или блаженство. Овако најпростије сагледано, медитација доноси мир, преко потребан модерном човеку. Ипак, да ли је тај мир истински мир, или само његов привид? Тај мир нестаје оног тренутка када престаје и медитација. Колико год у њој били успешни, колико год се током медитације удаљили од себе, од света, од постојања, негативних мисли, оног момента кад се она заврши враћамо се у себе. Тада се враћају угушене мисли, а са њима иста узнемиреност коју смо наизглед победили.


Овако наивно схваћена, медитација доноси само краткотрајан мир. Када се потраже њени дубљи корени, за које савремени човек свакако нема времена, она је много више од тога. Медитација је настала на истоку, као продукт источњачких религија и философија. Њен циљ није ништа друго до одлазак у нирвану - ништавило, потпуно небиће, непостојање. Разог за овако нешто налази се у самој основи будизма (и већине других источњачких философија) по коме постојање у овом свету представља вечити круг жеља и патње. Једино гашењем сваке жеље гаси се и патња. Тако медитација јесте апсолутно гашење сваке мисли и осећања, гашење сваког односа или тежње, потпуно гашење свега што нас чини живим. У њој нема места ни за ''добре'' мисли или жеље, нити за Љубав. Циљ медитације је искључиво непостојање. 

Наравно, овакву врсту медитације не практикује нико у савременом свету, коме је стран сваки облик аскетизма и уздржања. Зато је смишљена та савремена врста медитације, која је заправо само очајничка жеља човека да бар за кратко побегне од стреса који му доноси свакодневни живот. Много је разлога због којих је тај начин погрешан. Сваки облик медитације не представља решење, већ краткотрајно заваравање. Диван опис медитације дао је Херман Хесе у свом делу Сидарта, где управо главни јунак описује бесмисленост медитације, поредећи је са стањем пијанства. И пијаница пије док не изгуби свест, успава се, и за то време његов дух је ослобођен свих мисли и жеља. Али чим се пробуди враћа се у претходно стање. Исти је и ефекат медитације. То исто можемо постићи и играњем неке игрице, гледањем неке лаке комедије, таблетама за спавање... Али када се то стање заврши, опет ћемо изаћи на улицу где ће нас изнервирати први пролазник или комшија. И јесмо ли стекли мир? 

Вратићемо се на почетни стадијум, где медитација и молитва и даље имају сличности. Предуслов за почетак у оба случаја је одвајање од свега што нас окружује. Не можемо се молити нити медитирати док нам је у руци телефон, док играмо игрицу или гледамо телевизију. Одвајањем од свих спољних ствари које нам ометају пажњу, посвећујемо се свом духу, сабирамо мисли и тако се смирујемо. Оно што следи у наставку представља разлику. Када дођемо до стања смирености, медитација настоји да угуши сваки даљи покрет наше душе. Она тежи да нас задржи на почетном нивоу, са циљем да се тако ''опустимо''. Молитва ту тек почиње, јер молитва је однос. Током молитве ми ступамо у живи однос, разговор са Богом, не празнимо душу, већ је пунимо благодаћу. Не празнимо мисли, већ их усмеравамо ка Извору добра, тежимо да усавршимо однос Љубави. Мир тада не долази од нас самих, већ нам га дарује Онај ко је виши од нас, ко утиче на наш живот и брине о нама. Молитва представља живи однос са Богом, у коме не гушимо себе, своју личност, мисли и проблеме, већ их саопштавамо, заиста их се ослобађамо и предајемо Оном у кога имамо поверење да може да их реши. Једно тако имаћемо мир, који не траје само током молитве, већ остаје у нама.

Као и медитација, и молитва се данас често банализује и упрошћује. Много је оних који молитву виде као вид тражења услуге од Бога, где се очекује да Бог има чаробни штапић који решава проблеме и испуњава жеље. Такви људи не схватају да често оно што желимо није на нашу корист, а Бог никад не ради против нас. Без искреног удубљивања у молитву никада не можемо спознати њену праву снагу. Молитва не служи да ми одредимо списак ствари које су нам потребне, већ да пре свега скрушено затражимо опроштај и милост. Када осетимо, а искрено и отворено срце увек осети, величину Божије Љубави, схватићемо безвредност свега онога што нас је бринуло, јер се налазимо у сигурним рукама. Молитва је и врхунац људске љубави. Када се молимо за некога исказујемо љубав потпуно очишћену од лицемерја, јер онај за кога се молимо никада неће сазнати за наше молитве. 

Постоје многа молитвена правила, начини на које се треба молити, што на Литургији, што у самоћи. Ипак, најважнији чин молитве јесте да се она осети у срцу, да се ту доживи разговор са Богом и осети Његова Љубав. Неће Бог гледати да ли правилно стојимо на служби, да ли се молимо стојећи или седећи, у соби или на улици, али хоће да ли је молитва искрена. Зато је безвредно и да прочитамо и хиљаде акатиста и псалтира ако не осетимо молитву у свом срцу. Форма никад не сме бити важнија од суштине.

Зато човек који се искрено моли проналази свој трајни Мир. Онај ко је осетио Божију Љубав неће бити у стању да пар минута након тога некога мрзи. Молитва нам умножава Љубав, а не гаси као што то чини медитација. Молитва је могућа било где и било кад, јер за молитву није пресудно ништа што је споља, већ само оно унутрашње. Уместо тежње ка небићу, тежимо ка Вечности. 

Осећај после медитације може бити само празнина, док молитва пружа апсолутну испуњеност. Посветимо се зато молитви како би нашли истински мир уместо његове сенке. Створени смо да живимо у Љубави према свом Творцу и свему што је створио, а не да тај живот гасимо.

Нема коментара:

Постави коментар