09. новембар 2015.

Не гордимо се

Верујем да већина наших сународника још увек није свесна шта нам се догодило. Рекао бих да смо још увек у стању шока. Вест да "Косово" није примљено у Унеско, је вајстину обрадовала сваки српски дом и породицу, али сматрам да ћемо милости Божије постати свесни, тек у времену, можда чак и у годинама које долазе...

Оно чега би требало да будемо свесни јесте тренутак када нам се све ово догодило. Свако искрен, сложиће се да се након земљотреса и поплава као великих опомена, ни мало нисмо променили. Ако смо се и за тренутак променили, "преко ноћи" смо се вратили на старо. Грех и дичење грехом, преовладава у свим порама друштва. Анестезија у којој се духовно и национално налази наш народ, прети да се "пацијент" не пробуди.

Зато ово, када све пређашње саберемо, није за ликовање, по најмање за ругање губитничкој страни. Да није за ликовање говори и податак да је за двотрећинску већину те усвајање предлога било потребно још само три гласа. Та три гласа, треба да нас опомињу свакога дана колико је мало било потребно, и да нас подсећају да се својим (не)делима не доведемо поново у сличну ситуацију. Попут дечанских и других косовско-метохијских монаха који су дано-ноћно молили Свевишњег да нас удостоји Своје милости, тако и ми у свету - уместо ликовања, ругања и буке - треба да заблагодаримо Господу, и наставимо наш духовни и молитвени подвиг.

Слава Богу!

Нема коментара:

Постави коментар