11. август 2015.

Јеромонах Гаврило - страдалник грузијски

Гаврило се родио у земљи Грузији, која се налази близу Црнога мора и која се доскора налазила под тиранском влашћу богоборних комуниста. Оно што следи јесте кратак приказ прогона, које је монах Гаврило истрпео због Истине Божије. Тај прогон се збио у овом веку, у нашем времену.
Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију (главном граду Грузије) одржавао се скуп на коме су гов-орили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
Господ је рекао - не чините себи идола, нити каква лика... Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се он-да клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих... А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...".
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је - порушивши све барикаде - јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: "Докрајчимо вашку!". Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог "непријатеља народа" и на тај начин изрази своју лојалност (комунистичком режиму). Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознативости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, погом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајканису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Да све ово није чинио због своје бесмртне љубави према Богу, он би највероватније полудео. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања "идола". Он је рекао следеће:
"Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ - слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини".
Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:
"Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија (боголикост) је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију (боголикост) у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке... О, како је тешко волети своје непријатеље".
Старац Гаврило је много страдао за веру хришћанску и наставља да страда као редак пример савременог Хришћанина, који истрајава на путу Истине Божије без обзира на цену тог свог подвига.

из књиге Деца Апокалипсе

Нема коментара:

Постави коментар