25. јун 2015.

Лавиринт

''Докрајчи га!'' Брзо извршавајући тражени шаблон екран се замрачује и зачула се претећа музика. Одушевљен и задовољан посматрао сам Рејдена како подиже руке, изазива болан урлик подижући Лиу Канга са земље, ухвативши га за врат електричним луковима који се изливају из његових раширених руку. Експлодирајући, Лиуова глава се распукла док се његов леш срушио на земљу. Рејден је подигао руке ка небу док је муња пролазила кроз његово тело, и компјутер је злобно прогласио: ''Рејден је победник, фатална победа!''. Погледао сам на сат и видео да касним па сам завршио игру са противником. Ставио сам капу и огртач и зграбио ранац док сам журио напоље. Била је субота увече.
Мој посао за ову седмицу био је завршен и недељни турнир са мојим пријатељима био је вечерас, као и обично. Док сам пролазио кроз замршени лавиринт градских улица, видео сам чланове банди како журе тамо-амо. Било је хладно мајско вече и пара из подземних канализационих система излазила је ка небу у високим стубовима на разним местима. Познати звуци града били су свуда присутни, као и обично. Брујање точкова скејтборда, цупкање штикли проституки, промукао смех и вика и тежак ритам реп музике у црним колима са замраченим стаклима која крстаре улицама. Све ме то подсетило на градове из кошмара, описаним у филмовима као што је ''Тркач по сечиву''. Зауставио сам се на семафору враћајући се на ова запажања у мојој глави. И ево га поново! Осећај искључености, одвојености од свега око мене, чак и од сопственог тела, помешан са осећајем одвратности и недефинисане, мучне глади. Одједном, зачула се сирена иза мене и пренула ме из мог размишљања. Укључило се зелено светло и ја сам све задржавао. Уздахнуо сам, склонио косу с лица, укључио своју тешку синтетичку музику и полако се удаљио од светла заронивши назад у свој сопствени свет. 

Шест месеци касније... Пао сам у четвртој години средње школе због неприсуствовања часовима. Пошто се моја породица сели, једноставно ћу учити школу негде другде. Припремао сам себе за викенд који сам требао да проведем са пријатељима у једном од мојих омиљених места. Искусио сам делић прошлости тамо, свет који сам волео са свим што је древно и чак романтично примамљиво за мене. Волео сам машту, научну фантастику, атлетику, борилачке вештине, глуму. Све што би ми омогућимо да побегнем из истрошеног, уништеног, бескорисног света који сам одбацивао. Чак и у овим прогањањима још увек сам осећао ту мучну глад коју сам желео да утолим. Била је то најближа ствар коју сам знао да је истинита, и била је мој Бог. Нисам се одавао дрогама или алкохолу, иако је мој живот био веома неморалан, чак и по савременим стандардима. Био сам лопов, вандал, и много шта што не бих да помињем. Дубоко понижен, полако сам тонуо у лудило, кроз бес и очај. У то време моји родитељи, који су били јако пажљиви и покушавали да помогну колико су могли, рекли су ми да је неко долазио авионом из Калифорније, да у цркви говори о нечему и да заиста желе да идем са њима. Мрзео сам Цркву и уопште већину религија, размишљајући о њима као о бегунцима, као што сам ја, иако су се постављали изнад, као нека врста моралних ауторитета, сукобљавајући се са мојм личном слободом. Међутим пристао сам, и ускоро се нашао испред огромног, брадатог, у црно обученог монаха, који је изгледао као да је изашао из времеплова. Био сам сумњичаво радознао док сам га слушао како прича, и закључио да је доста онога што је рекао, на моје изненађење, имало дубоког смисла. Одзвонило је у мом срцу као добро наштимован тон на клавиру. 

Шест месеци касније, на Божић, посетио сам манастир у Калифорнији, у коме је овај у црно обучени монах живео. Све ми је било страно и било је језиво хладно. Чак и шуме око мене биле су густе и замршене док је снег покривао земљу дебелим покривчем. Када сам стигао у цркву, слушао сам речи завршне молитве: ''О, Богородице, прими молитве својих слугу и избави нас од сваке беде и туге.'' Изненада нешто се у мени пробудило. Осетио сам да нешто извире у мени, што ме нагони на тихи плач и јецање. Неко или нешто ми је додирнуло срце. Био сам уморан, душевно растројен, а ипак осећао сам се као птица која тек излази из своје љуске. Осећао сам се испуњен, макар на кратко, моћним присуством Љубави, која није осећајна или чулна, ни у најмању руку. Мој свет прошлости био је некако испуњен животом, узбуђењем, тајанствени мада веома близак свет где је било могуће повезати се с Оним који је створио свет. Крајичак одеће чије сам лепршање осетио поред скривених очију моје душе.

Све ово сам испричао монаху кога сам дошао да посетим. Он се насмешио и испричао ми причу коју је њему испричао његов духовни отац. Он је поредио наш живот са следећим приказом. У периоду раног Хришћанства, Хришћани су прогањани и убијани од стране Римљана. Неки од њих су чак вршили службе у тајности, у подземним катакомбама Рима, у којима су многи мртви нашли своје почивалиште. Живот је као девица, сама у овим мрачним катакомбама која има само свећу да јој осветљава пут.  Она покушава да се сретне са осталим Хришћанима, да учествује на Литургији, пре него што ће бити ухваћена и одведена да буде погубљена следећег дана. Како пажљиво и опрезно ова млада девојка чува пламен мале трепереће свеће да би могла безбедно наћи свој пут кроз стеновите, влажне пролазе. Девица је душа Хришћанина. Свећа је сјај Светог Духа који мора бити чуван и штићен да би нам показао куда да идемо у хладним ходницима, попут тамничких, што је наш живот у овом свету. Штитимо пламен чувањем чистоте наше душе!

Још шест месеци је прошло... Сада сам био одевен у одежу првих редова Божије чете и почела је моја борба. Рат против мојих невидљивих непријатеља, да потпуно ослободим моју душу од њихових утицаја. Постао сам монах. Ово је било, и још увек је тешко и болно, иако сам слободан у Духу, и што је важније, могу да видим мало јасније у мрачном лавиринту дела света који је у сенци, чији трагови лутају кроз осећања, мисли и замишљања људи. Сви су позвани да корачају својом трновитом стазом, само неки намеравају да то учине, а чак их још мање стигне до краја стазе.  

''Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.
Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

Ја сам Пут, Истине и Живот.''

Текст из Death to the World

Нема коментара:

Постави коментар