Пређи на главни садржај

Од панка до Православља

Сви знамо за маестрална остварења о прозорљив монасима (Острво) и Ивану Грозном (Цар) и Пјотра Мамонова у главним улогама, међутим, филмови су само делић његове занимљиве биографије.

Московљанин Пјотр Мамонов био је култна личност панк сцене бившег СССРа. За његов такозвани "руски блуз", музички критичари тврде да је био извориште руског панка. Наступи групе Звуки Му, и данас се радо препричавају. Нагло напуштање велике славе коју је стекао, алкохола и жена пре 15 година (око чега се његов живот, по сопственом признању, једино вртео), спасло му је живот.

Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи (само) ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас?

Из његових покајничких говора види се да све више личи на оца Анатолија из "Острва".

Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим:„Господе помилуј!“ Помаже. (...) Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

 Данас ретко напушта удаљено село Ефаново у којем живи са супругом. Управо његова исповест, поручује свима да овоземаљска слава и самоугођавање као једина животна философија, не доносе плодова.  Истина, сви ћемо умрети, али како поручује: важно је на који начин ћемо умрети! Једна ствар је кад умреш за Истину, а сасвим друга од вотке (или неког другог порока прим. аут.).

Човек има избор. И треба да га чини сваки дан.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.