Пређи на главни садржај

Део из колумне Николе Пејаковића

"Да скратимо, ако вјерујете у Бога, ви сте пропали. Ви сте примитивац. Кад им поменете Исуса Христа, то их жигне у срце, убоде их у живчану средину средине. На ријеч Христос, те модерне апологете свјетских хохштаплера, који се играју науке, умјетности и, понекад, журналистике; интелектуална клошарија, елитни трговци писаном ријечи, плаћени пијанци, угледне личности кривих уста, мрљавог погледа и дуванског баритона, устану као по команди и почну да ударају и млате рукама, не гледајући кога каче и гдје слијећу ударци. Зашто их Христос толико нервира?
Зато што су га изиграли, издали и покушали да зауставе. Нервира их чињеница да нема објашњења, да један тако усамљен глас, глас човјека на земљи, постане таква громогласна и јака сила, да обгрли читав свијет и пронесе Истину, осим објашњења да је у питању био Богочовјек, а не само обичан грађанин. Како да објасне да се људи већ двијехиљаде година крсте и клањају Господу; како да објасне неизмјерну, горућу, ватрену, несаломиву љубав према Мајци Божијој, према Богородици; како да објасне да су чуда могућа и да се догађају. Како, кад они кажу да чуда нема; да чуда не постоје, да је све објашњиво, да је све могуће убацити у логику, у систем, у научни образац. Како да сад затворе све своје Клубове и голф терене, све своје скупе Универзитете и Ловачке домове и признају да су погријешили; како да признају да су сви они, сви до једног, бар једанпут у животу осјетили Божију љубав на себи; да су примјетили божански дар у неком човјеку, божански глас у пјевачу, снагу у инвалиду, невјероватну енергију слијепог и његову способност да види, осјети и зна оно што други не знају и, поред здравих очију, не виде; да су се, у својим научним експериментима, сусрели са необјашњивом лакоћом и прецизношћу којом је Бог направио овај свијет.
Морам да признам да сам и сам био атеиста. И то задрти. Али, та прича, Павле и Савле, давно је испричана. Оно што сам хтио да кажем је – понекад су ми смијешни ти покушаји да се објасни овај свијет, али разумијем ту потребу; ко не би желио да схвати и објасни ово око нас и ово у нама. И још нешто, важно, чини ми се: Нема разлике међу људима који иду у Цркву и који не иду. Исти су то људи, нико ту није ни добар само зато што стоји у Храму, на служби, нити је неко зао јер недељом ујутро сједи у кући и игра се са својом дјецом. Нема тога, не постоји та подјела, постоје само они који трагају и они који не трагају за Истином. Боље један дан живјети онако како је Исус учио да треба да се живи, него један дан провести на кољенима, у молитви. Ипак, одлазак у Цркву је чин послушности, чин поштовања; као недељни ручак код родитеља; ако слажете и не одете, пече вас савјест јер нисте испоштовали оца и мајку. Тако је и са Црквом, не можете рећи – молићу се ја сам, не треба ми заједница (направи ми мама ручак, јешћу ја то са фамилијом у својој кући, а сјећаћу се тебе и тате између залогаја). Не иде то, не иде, ниси сам на свијету; кад xараш по атомима, xараш у име свих, кад вршиш експерименте, имаш одговорност зрелог човјека, ниси дијете које од лего коцки прави неке нове облике. Ти, лего научници, лего физичари, мисле да ја не знам шта је њихов ултимативни циљ: доказати да нема Бога. У то се наука претворила, а култура, као стара дроља, прати је у стопу. Авангардно је и модерно (постмодерно), пљунути на икону Христа.
Ми, Срби, морамо прво бити хришћани, па онда Срби, јер, у обрнутом случају, нисмо Срби већ марва. Нема Србије без Светосавља, зато и јесте та држава на ивици понора, јер су унуци издали ђедове. Државност Србије је запечаћена Православљем, а не неким провизорним међународним законима и правом (свједоци смо како се то међународно право крши кад затреба Англосаксонцима). И сад, порука Органима Србије: Оснујте Светосавски државни институт (СДИ); ударите јаче темеље, забодите стубове државе дубље, тамо гдје је тврдо, тврђа земља, наслоните их на стијену светосавску. У супротном, вјетри историје ће нас све одувати."

Коментари

  1. Svaka čast Nikola! Svaka reč ti je teška nekoliko tona

    ОдговориИзбриши
  2. Хришћанин може да буде свако, а Србин не може. Србин се рађа. Пре ће бити да је обрнуто. Прво Србин, па опет Србин и на крају Србин.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један у Христу Исусу". (Гал. 3, 28)

      Избриши
  3. Ко на нас с мачем пође, од мача и погине! Древносрбска изрека
    Слава РОДУ

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. То није никаква "Древносрбска" изрека, већ речи Светог Александра Невског. Славу одајемо Богу, а поменуте паганске пароле оставите за неко друго место.

      Избриши

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.