17. јул 2014.

Страдање Цркве од безбожног комунизма

У ноћи између 16. и 17. јула 1918. догодио се један од можда највећих злочина у светској историји. Не по масовности, али по значају за човечанство, поготово православне народе. У подруму Ипатијевског дома у Јекатеринбургу, бољшевички безбожници извршили су (по неким изворима: ритуално) убиство царске породице Романов. Убијени су цар Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј и царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Убијени  су и служитељи који су остали верни цару: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов.

Пострадавши, не желећи да се покоре Духу времена и таласу безбожништва, потврдили су оно што су животом сведочили. Осим дубоке религиозности коју су једнако неговали сви чланови породице, цар је даривао велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, а отворено је и преко 250 нових манастира. Царевина Русија, представљала је бастион Православља у Европи. Зато, овим убиством не само да је нестала монархија у Русији, већ и читава једна цивилизација, и поимање света.

Управо због онога што је уследило, назвали смо ово убиство једном од највећих злочина. Терор који је након доласка бољшевика на власт извршен над Црквом и православним народом остаће упамћен као један од највећих у историји постојања Христове Цркве. Убиства, прогони, хапшења, мучења, одузимање имовине, затварање и рушење богомоља, били су неизбежни где год је комунизам дошао на власт (Источна Европа, највећим делом православна). Цркву замењује партија, а иконе портрети председника.

Ново друштво не само да се насилно обрачунавало са "заосталим" вредностима на којима је Света Русија вековима подизала своје синове и кћери, већ је устројило да је права срамота бити верник. Од тог и таквог поретка "новог света", и данас се опоравља читава, већ поменута Источна Европа.

Ипак, свети цар није само важан за нас као православне већ и за опстанак српског народа. Русија не само да је војно неспремна ушла у рат због Србије, већ је и запретила да ће потписати сепаратни мир са Немачком када су "савезници" почели са одуговлачењем у спашавању српске војске са грчких обала. Чувена "лађа француска" не би се кретала да није било царевог ултиматума.

Како од нас боље вели свети владика Николај: савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може народ и народ - народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христа.

Свети цар је пример покољењима да ће само достојни и светли, живети вечно. Да другог пута, до пута одбране родине и вере нема. И да ће једино из жртве, а не из силе, моћи да изникне спасење. Стога, свака идеологија или политички правац, који у себи не садрже зрно духовности, осуђени су на пропаст, као и народи који их прихвате.

Управо њихова канонизација 2000. године од стране Московске Патријаршије, била је темељ помирења и повратак Руске Заграничне Цркве у крило своје матичне цркве.

Слава Им и милост!

Нема коментара:

Постави коментар