Пређи на главни садржај

Самоћа

Верујем да је ово осећање на својој кожи осетио сваки искрени боготражитељ. Осећај одбачености, неуклапања, неприхваћености. Поготово ако живите у средини где се кажњава свака врста различитости.

Самоћа, иако у одређеним облицима може бити благословена, она је најчешће душегубна и противприродна. И то је осећај који није познат само нама људима. Господ пред своје хапшење у Гетсиманском врту опомиње своје ученике што не могу да остану будни већ га остављају самог и спавају.

Ако бисмо се вратили на почетак тј. на Постање, Бог приликом стварања своје иконе – човека – види да Адам није самодовољан. „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.“ (1Мој 2, 18) Човек једино у сусрету са другим остварује своју целину, у супротном остаје један од полова – половина.

Када спомињем благословене облике самоће, мислим најпре на пустињаке. Па чак и они прекидају своју изолацију када треба да се причесте и заједничаре у литургији. Сама Црква јесте заједница људи и сам Господ говори да тамо „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима“ (Мт 18, 20) Дакле, минимум је двоје. И то је кључна разлика између хришћанства и медитативних „уради сам“ система који се намећу савременом човеку.

Управо осећај самоће је можда најбољи опис Пакла према учењу Светих отаца. Немогућност да видиш лице свог ближњег који ти је у вечној патњи окренут леђима. Паклена самоћа. Тај предукус пакла посебно се јавља за време празника. И то је иницијални разлог писања овог текста. Уколико сте из било ког разлога приморани да сами дочекате празнике, увек можете тражити благослов да коначите у неком од наших манастира. Не само да нећете бити сами, већ ћете се уз пригодно послушање ослободити и физички и мисаоно. Један од таквих је свакако манастир Рибница, где игуман Арсеније већ годинама позива на манастирски „дочек“.

Коначно, ера друштвених мрежа коју живимо (у којој се човек вероватно као ниједна генерација раније сусреће са самоћом), је ништа друго до људски вапај за ближњима. Фејсбук, као њихов пионир, у буквалном преводу значи књига лица. Али да та виртуелна књига не би преовладала и заменила нам реалност, држимо се рецепта које нам Црква прописује већ 2000 година. Да заједничаримо у Христу. У Христу нема усамљених. У Њему смо сви једно.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.