Верујем да је ово осећање на својој кожи осетио сваки искрени боготражитељ. Осећај одбачености, неуклапања, неприхваћености. Поготово ако живите у средини где се кажњава свака врста различитости.
Самоћа, иако у одређеним облицима може бити благословена, она је најчешће душегубна и противприродна. И то је осећај који није познат само нама људима. Господ пред своје хапшење у Гетсиманском врту опомиње своје ученике што не могу да остану будни већ га остављају самог и спавају.
Ако бисмо се вратили на почетак тј. на Постање, Бог приликом стварања своје иконе – човека – види да Адам није самодовољан. „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.“ (1Мој 2, 18) Човек једино у сусрету са другим остварује своју целину, у супротном остаје један од полова – половина.
Када спомињем благословене облике самоће, мислим најпре на пустињаке. Па чак и они прекидају своју изолацију када треба да се причесте и заједничаре у литургији. Сама Црква јесте заједница људи и сам Господ говори да тамо „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима“ (Мт 18, 20) Дакле, минимум је двоје. И то је кључна разлика између хришћанства и медитативних „уради сам“ система који се намећу савременом човеку.
Управо осећај самоће је можда најбољи опис Пакла према учењу Светих отаца. Немогућност да видиш лице свог ближњег који ти је у вечној патњи окренут леђима. Паклена самоћа. Тај предукус пакла посебно се јавља за време празника. И то је иницијални разлог писања овог текста. Уколико сте из било ког разлога приморани да сами дочекате празнике, увек можете тражити благослов да коначите у неком од наших манастира. Не само да нећете бити сами, већ ћете се уз пригодно послушање ослободити и физички и мисаоно. Један од таквих је свакако манастир Рибница, где игуман Арсеније већ годинама позива на манастирски „дочек“.
Коначно, ера друштвених мрежа коју живимо (у којој се човек вероватно као ниједна генерација раније сусреће са самоћом), је ништа друго до људски вапај за ближњима. Фејсбук, као њихов пионир, у буквалном преводу значи књига лица. Али да та виртуелна књига не би преовладала и заменила нам реалност, држимо се рецепта које нам Црква прописује већ 2000 година. Да заједничаримо у Христу. У Христу нема усамљених. У Њему смо сви једно.
Коментари
Постави коментар