Пређи на главни садржај

Не бој се, само веруј

Још као мало дете, била сам фасцинирана светом који нас окружује и начином како он функционише. Наравно, тако мала, нисам могла имати неку правилну идеју, већ су то биле измишљене ствари. Сећам се да сам за кишу мислила да то плаче срна на небу кад јој се изгуби лане. Стално сам испитивала мајку и оца, како ово, зашто оно. Они су увек имали једноставан одговор – тако је Бог наместио. Бог је створио свет. Бог је тебе створио а мама те родила.

Почела сам да се питам – ко је тај Бог, и како он може све то да уради? Деловао је заправо помало страшно. Легала бих ноћу у кревет и плашила се испод ћебета сваког шушња који бих чула и стрепећи вирила да неко није у соби. То није био страх, то је било незнање и осећај малецности наспрам нечег огромног. Тражила сам боље објашњење.

Моје веровање заправо креће од оног момента, када за поклон добијам књигу Библија у 365 прича за децу. Родитељи су препознали моје интересовање и одлучили да ми помогну да одгајим веру у себи. Та књига је симбол мог детињства и одрастања. Толико пута је прочитана, да су странице у отрцаном, распаднутом стању а корице испуцале и ожуљане.

У почетку, свако вече, моја бака би ми читала једну или две приче пред спавање, а ја бих је сваки пут гњавила да чита још и још. Док је она читала, ја сам замишљала све те велике догађаје и имена – Нојева огромна барка, Мојсије, Јосиф у Египту, Гедеон, Давид и његово пријатељство са Јонатаном, мудри краљ Соломон, и наравно, Нови Завет са Господом Исусом Христом, са дивним завршетком у облику Јовановог Откривења.

Kад год бисмо ишли у цркву, славили славу или празновали Божић или Ускрс, осећала бих радост и некакву топлину. Kако сам расла, тако сам све више осећала љубав ка Господу. Мирис тамјана и даље је за мене најлепши мирис на свету. Сада, годинама касније, када ме стижу проблеми одраслих, све више сам окренута вери. И то ми је помогло у одсудним тренуцима.

У моменту када сам одлучила да упишем Академију и на тај начин даље одредим свој живот, јавиле су се разне сумње. Нисам знала како ћу изгурати и како ћу живети од уметности. Те мисли су ме опседале данима, мучила сам себе и комбиновала шта ми доноси будућност.

Управо тада доживела сам најлепши сан у мом животу који ми је дао велику вољу да наставим. Света Петка је наша слава, а њен лик поштујем и волим из дубине душе. Сањала сам је како благосиља моје руке, и никад нисам осетила толику срећу и љубав као у том сну. Препустила сам се и примили су ме на Академију.

Бог је увек ту. Захваљујући Њему, схватила сам да није на мени да бринем, већ да се трудим и будем вредна, а из тога ће произаћи најлепши плодови мога рада. Захваљујући православној вери, са љубављу у срцу крочим напред, и сваког трена осећам захвалност Богу за све што ми је пружио.

Коментари

Постави коментар

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.