У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне принципе: Истину, доброту и правду.
Но, сведоцимо смо супротног процеса лажне духовне реформације, у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ осведочи потребу за духовном реформом, религија добија функцију опијума који управо oглушује свест о потреби за реформом човековог срца и карактера.
Новија социолошка истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално напустила комунистичку идеологију и постала религиозна. Али да је и даље задржала стару, ауторитарну, стаљинистичку свест, коју је имала за време комунизма. Она и сада тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима.
Улогу коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио Свети Сава. Дежурни кривци за проблеме у друштву, виђени раније у непријатељима револуције дисидентима, данас су само замењени са припадницима верских секти. Већини је и даље важније ко говори, а не шта је речено. И даље је важније питање коме припадаш, него какав имаш карактер. Људи и даље живе грешно али не више под плаштом партијских интереса, већ под изговором религиозних и националних циљева.
Да ли је таква псеудо реформација донела благослове нашем народу? Довољно је само отворити новине па видети повећање сваке врсте криминала. Духовно и морално стање нације горе је него у време комунизма и у време забране религије.
То потврђује да данас религија има погрешну функцију - опијума за савест. Да ли неко покушава да угуши свест о проблему своје душе - опијајући се алкохолом, атмосфером диско клуба, или религиозним доживљајем - то је свеједно.
Истинска религија треба човека да ослободи од оптерећености! А не да буде одговор на оптерећеност. Она треба да ослободи од фанатизма, а не да том фанатизму само промени форму. Да би то успела она мора да проповеда узвишене критеријуме. Божији закон, Десет заповести, који ће укорити грех и фанатизам човековог срца.
Међутим популарност данашње религиозности је управо у томе што она духовно и морално не обавезује. Другим речима, она не захтева реформу побуда човековог срца. Није важно да ли су твоји мотиви себични, охоли, самоправедни, није важно да ли си телесан, осветољубив и свадљив, важно је да си ти за православље! А из каквих мотива си за то, то није важно. Није важно да држиш божје заповести које захтевају реформу срца, али зато држи обичаје и традицију, који морално не обавезују већ само умирују нечисту савест.
Људски обичаји никада не могу укорити себичност, охолост и телесност људског срца, и зато су веома омиљени, они управо умирују савест човека пред његовим грешењем и помажу му да чини грех слободније и храбрије него да је атеиста.
Без божијег закона човек не може постати свестан самих грешних побуда - себичности, телесности, охолости - па се тако не може ни покајати за сам грех. Он се каје само за последице греха у својим непријатним осећањима - кривица, напетост, нервоза, брига; и својим лошим поступцима - грубост, безобзирност, непромишљеност, док сам грех и даље остаје у људском срцу.
Разуман позив Светог Писма на доброту, нема шта да покрене у окамањеном и грехом окорелом људском срцу, зато се таквом налогу додају појмови као што су: традиција, преци, национална и верска припадност - и њима се провоцирају само праведни и фанатични мотиви људског срца: охолост, понос и идолопоклонство.
Уместо да се човеково срце понизи признањем свог духовног сиромаштва, "блажени су сиромашни духом", и да од Бога прихвати дар његове праведности, оно да би избегло понижење провоцира сопствене самоправедне пориве и са њима излази пред Бога као са неком препоруком. Тако добијамо усиљену помодарску религиозност која се креће од празног формализма до ватреног фанатизма. Снага такве религиозности је у њеној толерантности према греху и нетолерантности према другачијем мишљењу.
Но прави верници ране хришћанске Цркве били су клеветани, прогањани, мучени и убијани, па их то није омело да силом Еванђеља преплаве тада највеће светско царство. Тадашња Црква није имала прилику да слуша веронауку у школама али имала је Јеванђеље у својим рукама. Није познавала сјај и раскош велелпних храмова али је познавала сјај и славу Христовог карактера. Није имала политичку моћ у својим рукама али је имала моћ и силу Истине.
Њени мученици нису страдали за своју веру, већ за Христа. За разлику од данашњих хришћана, они нису измишљали националне и верске непријатеље, већ су од свих градили себи пријатеље. Кад су упознали узвишену и неукаљану правду Христовог живота, добро су схватили да највећи непријатељ човечанства није негде споља, него у злу човековог сопственог срца. Борити се против њега, то је Јеванђеље. Све друго, све друго је политика.
24. VI 1999.
Коментари
Постави коментар