Because maybe
You’re gonna be The One who saves me?
And after all, You’re my wonderwall
– Oasis
„У својој књизи „Унутрашње царство“ владика Калист Вер објашњава свој пут у Православну Цркву. Био је млад човек када је, 1952. године, пролазио поред оронуле готске цркве из 19. века саграђене поред метро станице Викторија на Бакингем Палас Роуду. До тада је никад није приметио. Само је угледао таблу на којој је писало „Руска Црква“. Ушао је унутра и имао шта да осети (сви цитати су дати у преводу г. Небојше Ћосовића): ,,Када сам ушао у храм Светог Филипа – њему је била посвећена црква, у првом тренутку ми се чинило да је потпуно празан. Напољу, на улици је бљештало сунце, а унутра је било прохладно и тамно, као у пећини. А када су се очи привикле на полумрак, прво што сам приметио било је одсуство клупа, пажљиво поређаних и растављених низова столица, само празан гладак под.
Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је неколико парохијана, углавном старијих. На зидовима су висиле иконе и пред њима су светлуцала кандила, а на источној страни су гореле свеће пред иконостасом. Певао је хор, мада се он није видео. После неког времена из олтара је изашао ђакон и обишао цркву, кадећи иконе и људе. Приметио сам да је његова одежда била стара и изношена.
И одједном први утисак одсуства замењен је запрепашћујућим осећањем присуства, другим речима ја сам осетио да црква уопште није празна, напротив, са свих страна био сам окружен мноштвом људи, који су се молили. Интуитивно сам увидео да смо ми, као видљиво сабрање, део много веће целине и да, када се молимо, учествујемо у чину који умногоме превазилази наше молитве, то јест у свеопштем, свеобухватном празновању, у коме се сједињују време и вечност, свет доњи и свет горњи.
Годину дана касније са радосним осећањем препознавања читао сам у „Повести давних лета“ историју обраћења Светог Владимира. Вративши се у Кијев, руски посланици су испричали кнезу о Божанској Литургији на којој су присуствовали у Цариграду: ,,Нисмо знали и не умемо рећи да ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи такве лепоте. Само је било јасно да тамо Бог са људима борави... И ми не можемо заборавити ту лепоту“. Чудно, али ја сам потпуно исто осећао на вечерњој у цркви Светог Филипа на Бакингем Палас Роуду.
Свакако, унутрашњи изглед није био тако велелепан као у Византији десетог века, али слично посланицима кнеза Владимира, ја сам се, такође, сусрео са „Небом на земљи“, и осећао као и они, то јест као да предстојим на Небеској Литургији и сазерцавам Анђеле, Свете и нетварну лепоту Божијег Царства. „Сада Силе Небеске са нама невидљиво служе...“ (Литургија Пређеосвећених Дарова).
Изашао сам из цркве пре завршетка службе. Више од свега су ме потресле две ствари. Прво, немогуће је било рећи колико сам времена провео у храму - двадесет минута или два часа: време тамо није имало значаја. Друго, напољу на тротоару се на мене „навалила" огромна градска бука, на коју сам заборавио стојећи у храму; тамо сам ја боравио у свету где време и улична бука нису имали значаја, у свету стварнијем, и још бих рекао, опипљивијем него што је Лондон ХХ века, у који сам се одједном вратио.
На тој вечерњој служби се служило на црквенословенском језику, тако да ја умом нисам схватио ниједну реч. И тим не мање, изашавши из храма, рекао сам себи са потпуном увереношћу: ,,Ето, откуда сам ја родом; ја сам се у ствари вратио кући“. Догађа се (зар то није чудно?), да још не упознавши до краја неког човека, неко место или предмет, ми смо већ уверени: ево човека кога ћу заволети; ево где треба да идем; ево предмета чијем изучавању треба да посветим читав живот. Од момента када сам се нашао у Свето-Филиповском храму код станице Викторија, мени је постало јасно: моје је место у Православној Цркви. (На жалост овог храма више нема: њега су срушили четири године после описаног догађаја.)
У сваком случају радовао сам се што се мој први сусрет са Православљем није догодио по књигама или захваљујући познанству са православним људима, већ на богослужењу. Црква, по православном поимању, јесте пре свега литургијска заједница, чија је стварна природа у молитвеном призивању и славословљу. У њој је најглавније богослужење, а тек потом учење и црквена дисциплина. Мени се посрећило да себи откријем по први пут у животу Православну Цркву, учествујући у њеној општој молитви. Дакле, нисам се сусрео са Православљем као апстрактним учењем или идеологијом, већ као са опипљивом и непоновљивом стварношћу предстојања пред Богом. Управо је то било оно у шта сам увек веровао...“
Из књиге - Острво Небеско и Земља Живих; Кад је Енглеска била Православна
Новопрестављени митрополит диоклијски Калист, рођен је 1934. године као Тимоти Вер у граду Бату. Средњу школу завршио је у Лондону, а на Оксфорду студирао филологију и богословље. Замонашен је 1966. године на Патмосу у Грчкој, коју је након преобраћења у Православље често обилазио. Јуна 1982. године хиротонисан је за митрополита Диоклије (архиепископија Цариградске Патријаршије), наставио је рад на Универзитету, али се бавио и писањем на тему Православља.
Калиста Вера из англиканства до православља довело је свето предање, мучеништво и молитвено тиховање. Говорио је: „Динамична, жива представа о предању, коју сам нашао у Православној Цркви, временом је за мене постајала све значајнија. Све сам јасније увиђао да је жива веза, о којој је сведочило Православље, одсуствовала у мојој родној Англиканској цркви... О „православности“ Англиканске цркве у најбољем случају може се само нагађати, али ово је пре тежња и мутна нада него реалност црквеног живота.“
У његовом путу ка православљу јасно се осликава оно што налазимо и код осталих боготражитеља Западног света. Свето Предање, које се осећа и струји кроз Православну Цркву, осећај живе везе са светитељима и мученицима, Цркве као нераскидиве органске Заједнице, уместо нејасне „личне вере“ модерног човека.
На специфичне начине, на Западу су и поред вековног одступништва, остале жарчићи ове духовне тежње у људима, које се код појединаца разбукте у пламен.
„Увек сам сматрао свој прелаз у Православље најпотпунијим остваривањем свега најбољег што ми је дао духовни опит Англиканства, потврђивањем, а не одрицањем од њега.“
Православље није вера специјализована за Русе, Грке, Србе... Запад има духовне корене идентичне нама, и свако дубље тражење људи са Запада увек ће их довести у једину истинску, Свету Саборну и Апостолску Цркву, која ће пружити живу воду њиховом сасушеном корену.
Митрополит Калист Вер упокојио се јуче 24. августа 2022. године. Помолимо се Господу за његову душу, и помолимо се њему да – пред престолом Онога који му је тог суботњег поподнева током шетње Лондоном усмерио правац живота – моли за све оне који тај правац и даље траже у магли модерне цивилизације.
Коментари
Постави коментар