Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине!
Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, је Добри Исак. Одраз духа омладине данашњице јесте Буч Кесиди. Оно што је заправо забрињавајуће, јесте чињеница да тему – бег од празнине – коју обрађују кроз различите форме, одражавајући својом музиком начин на који живи околина којој припадају, суштински је непромењена већ четири деценије!
„Опет си пунила време јер ти не знаш шта са собом“, и еуфорична нада којом Буч Кесиди отвара свој албум „када лажеш себе, нешто ће се десити вечерас“. Ово је улазак на различите путеве којима се иде ка истом циљу – прикривању празнине.
Провлачи се исти мотив који одзвања кроз атмосферу песама, и са којим заправо све што се наводи као привидно решење ступа у борбу – досада. „Сву ноћ сам ходао низ празне улице и нисам видео ништа сем досаде“ или „од једног до другог идеш али те досађује“. У сваком случају, досада се јавља као тег на души, као тег који притиска бивствовање младог човека на овом свету и чији притисак он само повремено успева да неутралише, али никад да га се отараси. Тако је и „викенд само радни када радиш било шта да не би био сам“. Када људи са душевном празнином остану сами са собом, када нема спољашњег ефекта, забаве, нечега што ће их држати, тј. скретати пажњу, досада прелази у депресију. Једино што овај свет нуди као инстант решење је лака забава, провод, који мора да укључује преокупирање што више наших чула, задовољење што више страсти, како би се духовна глад потпуно замаскирала. Јер она се лечи љубављу, а „она боли, није лака као битови, који само су ту да ти замагле вид, и ти мислиш да се тако живи али ти покушаваш да заборавиш да си жив“.
„Не бој се, не брини, биће још забаве...“, „утешитељски“ поручује Добри Исак. То је онај кључни, егзистенцијални страх данашњег човека – шта ако останемо без забаве!?
Али, још већи је проблем природа забаве коју овај свет нуди, која у неком моменту сигурно нестаје а потом оставља још већу и још тежу празнину у души. Када прођу све журке и сваки афтер-парти, заврше се све утакмице, концерти, путовања, када ујутру кревет остане празан, када се попију све гајбе, извуку сви димови и линије... Остаје празнина!
Тескоба те празнине наслућује се у речима ова два бенда. Мрак и туга одзвањају у гласу који пева: „Ми смо умрли од досаде, сад смо ноћни типови, ми смо кренули из подрума и мрачних улица, у потрази за светлима и мрачним вратима, и чекамо те“. Такође, Буч Кесиди закључује, „сви ти другови су лаж, сви ти клубови су лаж, све је маска ја то знам“.
Ипак, шта тера човека који наслућује лаж коју живи, да настави да оживљава своје црнило и проживљава изнова бесмислену колотечину? Зашто не пробије тај зачарани круг и изађе из њега?
Демони су прави мајстори ове игре коју називамо живот, и веома умешно убеде човека да је оно што је имитација која прекива безидејност, заправо решење само по себи. Демон нас убеди да ми заправо волимо баш такав стил живота. И кад схватамо његово црнило, наша гордост нас убеђује да нас то само чини јачима и даје за право да бесмисао који видимо побеђујемо пороцима, јер живот је свакако безвредан. Још је теже онима који имају уметнички дар и доживљавају стварност на другачији начин. Њима такав стил живота брзо постаје оправдање за слабости, а „стваралаштво“ маска за борбу са бесмислом, у које се заправо само утапају, предајући се без борбе, а убеђени да су победили. Такве „победе“ нажалост често завршавају коначном дозом хероина или утапањем у алкохолизам.
Једина истинска победа је издићи се изнад празнине и пронаћи Смисао. Досада је последица бесмисла, и она је негација живота. Насупрот њој, стоји Живот. Увек жив, увек нов, увек динамичан! То је Христос. Све друго, свака уметност, сваки животни стил, свако трагање, ако не води ка Њему, завршава у ћорсокацима овог света. Форме духа времена су, као што видимо на примеру ова два бенда и две субкултуре, различите, али суштина њихове борбе је иста. А решење ове борбе једино нуди Христос. Сви остали нуде маскирање које никад не траје дуго и које увек оставља нове ране на души.
Сви смо бачени на исти терен, у исте услове за меч. Имамо овај свет са његовим понудама, имамо бескрајну жеђ у себи. Имамо Христа, Животодавца. Наше је да бирамо на који начин ћемо попуњавати празнину. Да ли ћемо јој ширити простор док нас не покрије целе, или ћемо је заувек испунити Смислом.
Нека коначна парадигма буде недеља ујутру (по називу песме која затвара албум Буч Кесидија) која нам нуди два решења. „Јутро дотућиће те, буђење је најгоре“ или радосни полазак на службу Бога живога. „Хладнокрвни поздрави“ или искрени братски загрљај Заједнице. „Пробај али неће да се промени, све ово сте већ радили“ или Литургија, која је увек иста а увек нова и јединствена. „Зашто ме повређујеш? Зато што те познајем!“ или „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! У миру Господу се помолимо...“
Коментари
Постави коментар