Однос медицине и Цркве нарочито је актуелна тема у нашем времену, када смо навршили две године пандемије вируса који је донео много несреће али и поделио човечанство у разне „таборе“. И у медицинским и црквеним круговима нема јединственог мишљења о овом односу. Наравно, увек су најгласнији они најекстремнији и најратоборнији са обе стране. Они који заговарају да медицина и Црква немају ништа заједничко или да морају да буду у непријатељском односу.
Управо такви, будући најгласнији у оптужбама, најмање познају и „своју“ а нарочито „противничку“ страну. Тако су у црквеним круговима најгласнији „ревнитељи“ који „бране“ Предање које су стварали свети оци Цркве који су оснивали болнице и прихватилишта, изучавали медицину како би помагали људима (свети Василије Велики или свети бесребреници Козма и Дамјан), организовали и плаћали чланове црквених заједница да помажу зараженима од инфективних болести... Теоријска „надметања“ ових ревнитеља могу да се пониште практичним примером једне личности, која није живела тако давно, већ у претходном веку. Личности која је у пракси спојила „неспојиво“. Личности која је целим бићем припадала и једној и другој страни. Личности о којој се и даље мало зна, а чији нам је пример у овом времену преко потребан. Та личност је свети Лука Кримски.
Рођен у турбулентном периоду руске историје, живео у најтежим периодима за свој народ и Цркву, примером је свети Лука оправдао име апостола које је, не случајно, добио на монашењу. Апостол Лука – лекар и иконописац. Управо су ове две дисциплине била два пута којима је свети Лука могао да крене. Наиме, након завршетка гимназије и Кијевске уметничке школе, већ је имао у плану упис на Петровградску Уметничку Академију. Ипак, као да је кроз срце младог Руса тада прошла чувена дилема, коју је пар деценија касније изрекао немачки философ Адорно: како писати поезију после Аушвица? Ову реченицу својим животом је, пре него што је и настала, прошао свети Лука, одлучивши да не може да се бави оним што воли – сликањем – кад је око њега толико људи којима је потребна помоћ. Доневши овакву одлуку, свети Лука је преломио да посвети свој живот и рад медицини и Цркви, а тиме створио јединствено уметничко дело – своје житије!
То уметничко дело није могуће просто препричати, иако је довољан макар и један сегмент из овог подвижничког живота који би изолован од свега био довољан да схватимо да се ради о светом човеку. Не зна се шта више плени код ове личности. Да ли човекољубље, смирење, пожртвовање, љубав према ближњима, ревност према Цркви, трпљење у невољама...
Мучеништво ове душе почело је већ након завршетка студија, нечим што често најјаче боли – неразумевањем околине. Сви су од овог одличног студента очекивали да гради научну каријеру, а он одлучује да буде обичан сеоски доктор, да лечи сиромашне и заборављене, којих је у том прериоду препуна Русија. У свом дневнику записује речи туге што нико не схвата да се он управо и школовао због тога – да помаже сиромашнима!
Тако је и било у почетку, радио је као лекар, али се убрзо прочуо као изузетан хирург. У Москви брани докторску дисертацију и пише књигу „Огледи из гнојне хирургије“. Путем мучеништва неповратно креће, када и многи у Русији, са револуцијом 1917. године. У том периоду доживео је одлазак у затвор и смрт младе супруге. Остаје сâм са четворо деце, и тада постаје свештеник. Из данашње перспективе гледано, помислило би се да је обезбедио себи егзистенцију, али у том периоду, ово значи супротно – потпис на прогонство, страдање и сиромаштво!
Тако је добио звање хирурга, професора на факултету, свештеника, а недуго затим прима и монашки чин. Ова необична појава у налету револуционарног духа у Русији није остала непримећена. Професор који оперише са крстом на грудима и иконом Мајке Божије у операционој сали – недопустиво!? Ипак, нико није могао да оспори лекарско знање и подвиге овог чудака.
Након што Лука бива хиротонисан за епископа, креће нова епизода мучеништва – прогонство. Наредних 11 година проводи у затворима и логорима. И у оваквим условима, он наставља да лечи и помаже осуђеницима. Обавља операције у невероватним условима. У затворима из којих би бивао пресељен настају побуне због његовог одласка.
На овај начин (као нпр. у случају затварања Аве Јустина у Ћелије) десило се да је Господ људску злобу, уз сарадњу свог светитеља, искористио као инструмент својег Промисла. Епископ Лука је био као кадионица, којом је Господ прошао и окадио делове земље који још нису чули реч Господњу. Његово присуство у непросвећеним крајевима Сибира, међу људима заборављеним од читавог света, доказало је да Господ брине о свакоме и жели да јеванђелска вест стигне до свих насељених крајева земље. Тако су, захваљујући бољшевичком богоборству, ови крајеви земље дочекали свог епископа!
Почетак Другог светског рата епископа Луку затиче у затвору у Сибиру. Тада се догађа нешто што и најокорелија срца загрева топлином. У Москву стиже телеграм следеће садржине: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство.“ Молба је прихваћена. Лекарски подвизи које је чинио током рата били су небројани. На крају рата бива одликован медаљом и враћен у изгнанство!
Након тога, бива хиротонисан за епископа Кримског и од тог момента креће период његовог проповедништва. Све оно што је кроз живо искуство душа сакупила тих страдалних деценија, изливало се пред страдални православни народ, прогоњен у „ослобођеном“ СССР-у. Епископ Лука неуморно је служио и проповедао. Изговорио је око 1250 проповеди, од којих је сачувано око 750. Последњих пет година живота, епископ-хирург који је многим људима спасао вид – остаје слеп!
Слепило и дијабетес нису га спречили да служи Литургије. На дан Свих Светих Русије, 11. јуна 1961. године, упокојио се епископ Лука. Нову победу над богоборним режимом пројавио је одмах након своје смрти. Строго је било забрањено да се владикин одар пронесе кроз главну улицу Симферопоља (Крим). Али, није било забране која је могла да заустави три километара дугу реку људи да испрати свог владику!
Да свети Лука Кримски није само занимљива личност и добар стручњак, већ живи светитељ који и данас помаже – већ има примера. Зато ћемо у наредном периоду посветити још прилога светитељу коме ни томови књига нису довољни, како би се и у овом турбулентном и несрећном периоду укрепили његовом вером.
Света Црква прославља Луку Кримског 11. јуна. У сусрет том празнику, а како би наш народ упознали са овим дивним светитељем модерног доба, овим текстом почећемо серијал објављивања његових беседа, прича и сведочанства о његовим чудима за живота и након упокојења.
Коментари
Постави коментар