„Што више човек тежи спољашњем и формалном, то више губи осећај за хумор.“ Френк Капра, режисер
Какав је однос између духовности и хумора? Да ли једно мора да искључује друго, да ли су неповезани или једно од другог зависни. Основна, да не кажем лаичка, претпоставка већине људи је ово прво, да онај кога сматрају духовним мора да буде озбиљан, намрштен, строг... Такав човек не би смео да дозволи себи да се смеје баналним шалама, за које се сматра да су испод његовог духовног нивоа. Представа „духовног човека“ који је озбиљан и намрштен може да долази из две традиције - источњачке и римокатоличке. Обе су дубоко утемељене у њиховом схватању божанског. На Далеком Истоку, овај живот представља ропство и самим тим свака радост и смех недопустиви су ономе ко тежњом за нирваном жели да изађе из постојања. Зато су њихови духовни ауторитети увек повучени, намрштени, усамљени, мрачни... Код римокатоличке представе божанског, нарочито током Средњег века, уврежила се представа Бога који суди, терорише, забрањује, а сама црквена уметност и архитектура немају за циљ да код човека унесу мир и благодат већ - страх! Код таквог Бога нема простора за смех и радост.
 |
| различити доживљаји духовности |
Јасно је да православно схватање не може да се подудара са ова два погледа на свет. Па ипак, и код нас у Цркви постоји зилотска струја која би осудила сваки покушај „легализације“ хумора у Цркви. Важан појам у духовности, па и у овом односу, је онај неизбежни - гордост. Они духовници, или људи који себе сматрају духовним људима и ауторитетима, а себе сматрају да су изнад хумора, заправо су ограничени својом гордошћу, смтрајући себе својеврсном духовном елитом, горостасима испод којих су они мањи, духовно нижи, којима је, ето, нешто смешно. Такви људи, најчешће парадоксално заклети противници прве две традиције које сам поменуо, удаљавају се од праве духовности, тежећи форми намрштености и строгоће. Духовност јесте ослобођење човекове личности, а стегнут, ограничен човек, никада не може достићи ту слободу. Робоваће правилима и формама да би испунио форму строгости и озбиљности.
Потребно је, наравно, направити и границу између хумора и подсмевања. Ипак, свако ко разуме и доживљава здрав хумор зна да је шала на сопствени рачун или на рачун нечега чему припадаш увек најквалитетнија. На овај начин, кроз шаљиву форму, на неки начин долази се и до форме исповести, борбе са манама кроз њихово исмевање. Многе светоотачке поуке управо су изречене кроз форму шала и доскочица. Приче из манастира, догађаји из братстава и сестринстава увек су пуни духовитих опаски и смешних ситуација. Имао сам част да упознам помоћника светог владике Николаја из времена док је био у Жичи. Једна од ствари о њему коју ми је рекао била је да је владика стално био насмејан, спреман на шалу и да је стално поуке које је давао провлачио кроз хумор и доскочице.
На крају, наш однос према хумору заправо показује и какав је наш однос и поверење према Богу. Узмимо за пример однос према полицајцу, службенику у банци и најбољем пријатељу. Пред полицајцем имаћемо осећај (макар и подсвесног) страха и непријатности, према службенику у банци формални, пословни однос. У односу на њих ми смо дистанцирани, формални. Када смо са пријатељем, границе падају, опуштени смо и током приче можемо да нешто из живота провучемо кроз хумор, без ризика да буде погрешно протумачено. Такав треба да буде и наш однос са Богом, да га не доживљавамо као судију или тиранина, већ као пријатеља.
На крају, мисао да је хумор противан духовном животу показује и неповерење у Бога. Јер ако Бог види сваку нашу мисао и намеру, он јако добро зна каква се намера крије иза сваке наше шале. Не треба дакле забрањивати људима шалу на било кој рачун, јер нас и оне провлаче кроз филтер, свако од нас видеће оно што је у њему самом. Онај ко не дозвољава шалу заправо је несигуран и у себе и у своју веру.
Коментари
Постави коментар