Пређи на главни садржај

Догађај из психијатријске болнице

Сви ми који смо до милости Божије дошли тежим, трновитим путем, из своје прошлости можемо се сетити приче која се издваја из обичних доживљаја. Некад се такве ствари пребаце у подсвест, не јер су безвредне, већ јер људска природа у нама избегава да се присећа непријатних периода у животу, све док нас нешто не наведе да се сетимо неког таквог детаља, који нам из тренутне перспективе можда добије и другачију димензију.
Ова прича почиње са обичним изласком у град, пре четири године. Те вечери окупило се неко друштво, а међу нама је била и другарица чији је отац свештеник. Некако се прича због њеног присуства навела на ту страну, па смо вече провели махом у теолошким дискусијама. Између осталог дотакли смо се и теме крштења, а једна реченица која ми је, тада нисам схватао зашто, остала урезана у памћењу била је ''...ако видиш да неко умире пред тобом, само га прекрсти, ако не знаш да ли је крштен.''
Прошло је неко време од те ноћи, живот је ишао даље, а прича се наставља мало касније, у психијатријској болници, где сам провео неко време на лечењу од зависности. Пошто живим у мањој средини, на психијатрији су помешани пацијенти, од зависника до депресивних људи, пацијената са психозама, и разним другим поремећајима. Сви смо били у једном одељењу са само пар соба, што је приређивало нимало лепе призоре. Једног дана у моју собу је довезен декица, веома стар и скоро беживотан, видно примљен на ово одељење у ишчекивању да умре. Нисам знао од чега је боловао, али наредних дана соба је скоро непрекидно одзвањала од његовог стењања и јаукања. Трајало је тако данима, био је везан и није проговарао ништа осим крикова, на које сам се после пар дана већ навикао.
Тих дана, код мене у собу је дошао и један момак, мојих годинама. Нешто смо причали, а мени се током тог разговора, ''ниоткуд'', вратила реченица моје другарице ''ако видиш да неко умире, само га прекрсти''. Погледао сам у декицу везаног за кревет, био је осушен, полумртав, измучен болешћу која га није пуштала. Нешто пре тога примио је терапију и спавао је. Знајући да ми се она мисао није без разлога појавила, пришао сам његовом кревету и прекрстио га. Та ноћ прошла је без урлика које смо већ очекивали. Дека је само мирно спавао!
Следећег јутра позвала ме је једна сестра, којој сам неколико пута помогао око спремања пацијената или преношења када су непокретни. ''Мали, требаш ми, ако смеш, да пренесемо једног мртвака!'' Одмах сам знао ко је у питању!
Улазим у собу, а дека непомично лежи, са осмехом на лицу. Скидамо везива која су била на њему, прекривамо и пребацујемо на покретни кревет. Он јесте отишао из собе и са овог света, али из мог срца осмех тог покојника кога нисам ни познавао неће никада. Остаје ми да се надам да је сада у заједници са Христом, и да ћемо се једном у Вечности поново видети.

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.