Поводом избора који се у Црној Гори одржавају у недељу 30. августа, Митрополит Амфилохије обратио се верном народу СПЦ Великогоспојинском посланицом, у којој је позвао све који припадају Цркви да изађу на изборе и гласају против садашње власти.
Овај потез не представља стајање Цркве уз неку партију. Ово је одбрана Цркве од тога да постане слуга партије, тачније слуга једне партократске државе и идеологије које је усмерена ка уништењу Цркве. У таквим ситуацијама, свако посматрање са стране, задржавање неутралног става - једнако је прећутном одобравању злочина. А злочин је један од највећих прогона хришћана у модерном добу! Било би лицемерно од стране било кога ко се осећа хришћанином, прославља и помиње светле примере мучеништва из доба прогона Цркве кроз векове и на различитим подручјима, да остане слеп на прогон Цркве данас, ту, у нашој близини!
Црква није могла да остане по страни још од доношења спорног закона. Увучена је у борбу без своје воље. На овакво понашање Власти, која од самог почетка има јасан циљ да испровоцира сукобе, Црква је реаговала на начин који ни највећи оптимисти нису очекивали. Достојанственим и масовним литијама, не само да су оставили без метода своје прогонитеље, већ су литије препородиле СПЦ у Црној Гори и сам верни народ. Предивни примери виђени на литијама препричаваће се кроз историју Цркве. С друге стране, на Љубав показану у литијама, одговорено је фрустираном и све мање контролисаном реакцијом. Власт је хистеричним реакцијама, забранама, хапшењима, претњама покушала да заустави процват Цркве за који су - парадоксално - сами криви, али сваким новим потезом све више су себе закопавали. Полако су разоткривали своје лице. Владајућу партију напустили су неки чланиви који нису желели да буду део лудачког прогона, полицијску службу напустили су припадници који нису желели да пребијају свој народ... И на овај начин засијали су многи светли примери.
Сада борба прелази на нови терен. Нити је Црква бирала улицу, нити је бирала гласачке кутије. Црква овде не жели ништа да освоји, већ да одбрани. Зато она не стаје уз једну партију, нити подржава одређену идеологију. Она се овде само бори за библијско „Цару Царево, Богу Божије“. Црква се, што је историјски искорак, бори за одржавање секуларног друштва! Она се овде не меша у политику, како би се површно гледајући протумачило, већ се бори за то да изађе из политике.
Многи у Цркви Косовски завет виде као својеврсни референдум између Царста Божијег и Царства земаљског. У том светлу, и у Црној Гори у недељу имамо референдум. Из политичког контекста, он то није, али из црквеног, ово је референдум између прогонитеља Црве и оних који би прогон обуставили. Између страха и Слободе, мржње и Љубави, борбе за функције и борбе за достојанство, пролазног и вечног. Референдум између новца и светиње. Референдум између партијских функционера и Светог Василија. На крају, референдум између Бога и његових противника. А у таквој борби, стајања по страни нема. Окретање главе од злочина, такође је злочин.
Шта можемо по том питању ми, Православни хришћани који, на жалост, немамо могућност да будемо у Црној Гори? Наша хришћанска дужност је да учинимо све што је у нашој моћи да помогнемо нашој браћи која су тамо. Пре свега, сведочећи Истину тамо где се налазимо, објављивајући непрекидно светле примере црквеног препорода и борбе прогоњене Српске Цркве у Црној Гори. Оно против чега свако мора да се бори је лаичко схватање и потенцирање поделе „ми и они“ између нас у Србији и нашег народа у Црној Гори. Народ Црне Горе Цркву не прогони, већ брани од прогона владајуће партије, која је у тој држави, завођењем дугогодишње диктатуре изједначила државу са партијом, или са једним човеком. То је оно што је сваки припадник СПЦ ма где се налазио дужан да сведочи, јер нам је саборност са браћом у одбрани светиња преко потребна, а избегавање нашем народу тако склоних подела неопходно.
На крају, али можда и најважније, у овим последњим данима Госпојинског поста, дужност сваког хришћанина је да узноси молитве за наш народ и Цркву, да Господ пода мудрост и смиреност, коју је до сада давао онима који Цркву воде, и коначну победу у борби са прогонитељима. Да мудрим вођењем и на истински хришћански начин Цркву ослободе прогона, светиње врате Цркви, а политичка дешавања политичарима. То ће онда бити она права Слобода, коју, тако парадоксално помињу у називу закона, и то Слобода извојевана достојанственом борбом и светлим примером.
На крају, да закључимо ову причу речима Митрополита Амфилохија, које најбоље описују смисао ове борбе: „Овде нема никаквих партија ни политика. Ово је Христос Господ пробудио душу и срце овога народа. У томе је будућност не само Црне Горе, него будућност Европе и читавога света. У овом духу у овом даху и огњу који је сишао с небеса и овде гори. Тамо се угасио овај огањ. Ево одавде ми ћемо им дати наш огањ. Шта би друго могли да уложимо у Европу? Ови наши који су сад на власти, у Европу са чим да иду? Европа има хлеба, има земаљских богатстава, али је угрожена душа Европе, а ми смо душу сачували. Немамо ми богатство да принесемо Европи, али имамо да јој принесемо богатство душе. Оно што је вечно, што је непролазно.“
Овај потез не представља стајање Цркве уз неку партију. Ово је одбрана Цркве од тога да постане слуга партије, тачније слуга једне партократске државе и идеологије које је усмерена ка уништењу Цркве. У таквим ситуацијама, свако посматрање са стране, задржавање неутралног става - једнако је прећутном одобравању злочина. А злочин је један од највећих прогона хришћана у модерном добу! Било би лицемерно од стране било кога ко се осећа хришћанином, прославља и помиње светле примере мучеништва из доба прогона Цркве кроз векове и на различитим подручјима, да остане слеп на прогон Цркве данас, ту, у нашој близини!
Црква није могла да остане по страни још од доношења спорног закона. Увучена је у борбу без своје воље. На овакво понашање Власти, која од самог почетка има јасан циљ да испровоцира сукобе, Црква је реаговала на начин који ни највећи оптимисти нису очекивали. Достојанственим и масовним литијама, не само да су оставили без метода своје прогонитеље, већ су литије препородиле СПЦ у Црној Гори и сам верни народ. Предивни примери виђени на литијама препричаваће се кроз историју Цркве. С друге стране, на Љубав показану у литијама, одговорено је фрустираном и све мање контролисаном реакцијом. Власт је хистеричним реакцијама, забранама, хапшењима, претњама покушала да заустави процват Цркве за који су - парадоксално - сами криви, али сваким новим потезом све више су себе закопавали. Полако су разоткривали своје лице. Владајућу партију напустили су неки чланиви који нису желели да буду део лудачког прогона, полицијску службу напустили су припадници који нису желели да пребијају свој народ... И на овај начин засијали су многи светли примери.
Сада борба прелази на нови терен. Нити је Црква бирала улицу, нити је бирала гласачке кутије. Црква овде не жели ништа да освоји, већ да одбрани. Зато она не стаје уз једну партију, нити подржава одређену идеологију. Она се овде само бори за библијско „Цару Царево, Богу Божије“. Црква се, што је историјски искорак, бори за одржавање секуларног друштва! Она се овде не меша у политику, како би се површно гледајући протумачило, већ се бори за то да изађе из политике.
Многи у Цркви Косовски завет виде као својеврсни референдум између Царста Божијег и Царства земаљског. У том светлу, и у Црној Гори у недељу имамо референдум. Из политичког контекста, он то није, али из црквеног, ово је референдум између прогонитеља Црве и оних који би прогон обуставили. Између страха и Слободе, мржње и Љубави, борбе за функције и борбе за достојанство, пролазног и вечног. Референдум између новца и светиње. Референдум између партијских функционера и Светог Василија. На крају, референдум између Бога и његових противника. А у таквој борби, стајања по страни нема. Окретање главе од злочина, такође је злочин.
На крају, али можда и најважније, у овим последњим данима Госпојинског поста, дужност сваког хришћанина је да узноси молитве за наш народ и Цркву, да Господ пода мудрост и смиреност, коју је до сада давао онима који Цркву воде, и коначну победу у борби са прогонитељима. Да мудрим вођењем и на истински хришћански начин Цркву ослободе прогона, светиње врате Цркви, а политичка дешавања политичарима. То ће онда бити она права Слобода, коју, тако парадоксално помињу у називу закона, и то Слобода извојевана достојанственом борбом и светлим примером.
На крају, да закључимо ову причу речима Митрополита Амфилохија, које најбоље описују смисао ове борбе: „Овде нема никаквих партија ни политика. Ово је Христос Господ пробудио душу и срце овога народа. У томе је будућност не само Црне Горе, него будућност Европе и читавога света. У овом духу у овом даху и огњу који је сишао с небеса и овде гори. Тамо се угасио овај огањ. Ево одавде ми ћемо им дати наш огањ. Шта би друго могли да уложимо у Европу? Ови наши који су сад на власти, у Европу са чим да иду? Европа има хлеба, има земаљских богатстава, али је угрожена душа Европе, а ми смо душу сачували. Немамо ми богатство да принесемо Европи, али имамо да јој принесемо богатство душе. Оно што је вечно, што је непролазно.“
Коментари
Постави коментар