Пре неког времена у манастирском дворишту срео сам девојку, коју од раније познајем из свог града. Док није отишла у други град на факултет чешће смо се виђали, знао сам је као искрену Хришћанку и добру особу. Од почетка студирања срео сам је само једном, и жалила ми се на велики број обавеза које јој гуше слободно време. После тога се нисмо видели до сусрета у манастиру. Дошла је да јој се читају молитве за здравље. И без питања и објашњења знао сам од чега је болесна – стрес. Пренатрпала је себи обавезе, оптеретила се онолико колико није могла да издржи, а бриге због “неуспеха” мучиле су њену душу, што је оставило и физичке и духовне последице. Након разговора отишла је до храма, а мене оставила у размишљању.
“Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно” – као да је у самој једној Христовој реченици дат једноставан, али толико универзалан одговор на многе бриге које муче човечанство данас. Људи су данас пуни брига, за које често сматрају да су стигле “од споља”, а заправо човек их креира сам. Наше бриге одраз су наших тежњи, става и односа према животу. Како се поставимо према проблемима – толико ће утицати на нас. Стрес је врло лако објашњив феномен. Модерно доба намеће одређене стандарде живота, људи се труде да их испуне, а када не могу да “остваре” зацртано долази до брига, које у континуитету доводе до стреса, нервозе, депресије...
Овакав случај није реткост код Хришћана. Такви људи, из искрене љубави и жеље за служењем ближњима, себи наметну доста обавеза. Некада те обавезе сами себи стварају, а некада преузимају на себе како би растеретили ближње. Наравно, често се испостави да су себи наметнули превелико бреме, под којим почињу да клецају, али, из различитих разлога (некад је то и гордост, превелика самоувереност) не признају то околини или себи. Тако урушавају духовно здравље, што се, наравно, касније и физички манифестује. Као у оној пословици о добрим намерама које поплочавају пут до пакла, тако оваква особа из најбољих намера себи и другима неприметно креира пакао од живота. Јер урушавајући себе духовно и физички, не само да нисмо помогли ближњима, већ смо им донели нову бригу. Наметнувши себи неоствариве идеале, овакви Хришћани нису различити од световних каријериста који падају у депресију или стрес због пословних неуспеха.
Због овога је хришћанско расуђивање јако битна ствар. Ми јесмо призвани на служење Богу и ближњима, али у оквиру својих могућности. Оне таленте које нам је Бог дао је потребно да развијамо, и то је већ сасвим одужен дуг Богу и околини. Између лењости и оптерећености стоји истинско служење и жртва. Само је она исправна и корисна. Ако је Господ рекао да нам неће дати бреме теже од оног које можемо да понесемо, зашто ми сами себи намећемо теже бреме? Зато треба добро проценити између немарности према себи и другима и претеране одговорности, јер и једно и друго може да буде погубно по људску душу.
“Смири се, и око тебе ће се спасити хиљаде...” – говорио је свети Серафим Саровски. То је прави начин деловања једног Хришћанина. Смирење мора да буде наше главно оружије, а то је и смирење пред сопственим могућностима, које нас спречава да се узносимо идејама да ћемо променити свет или искоренити неправду.
Не треба се оптерећивати резултатима свог деловања, већ је потребно пронаћи склад, јер наша добра дела морају да иду уз молитву и Божију милост. Уз јаку веру, отвориће нам се и они путеви које сами нисмо могли да видимо. Зато је супротност непотребним бригама и лек за њих управо – вера. Она нас чини јаким људима и истинским Хришћанима. Само уз јаку веру можемо да “померимо гору”, насупрот вери у сопствене могућности, које су ограничене.
Бог не жели да се људи муче. Он нас не жели уплакане, измучене, потресене, нервозне, већ радосне. Само са искреном радошћу у срцима можемо да служимо Богу и људима. Управо ту је разлика између подвига и бриге. Подвиг чинимо са радошћу, док бриге изједају нашу душу, и као такве чак и када донесу корист, донесу много већу штету и нама и ближњима.
“Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно” – као да је у самој једној Христовој реченици дат једноставан, али толико универзалан одговор на многе бриге које муче човечанство данас. Људи су данас пуни брига, за које често сматрају да су стигле “од споља”, а заправо човек их креира сам. Наше бриге одраз су наших тежњи, става и односа према животу. Како се поставимо према проблемима – толико ће утицати на нас. Стрес је врло лако објашњив феномен. Модерно доба намеће одређене стандарде живота, људи се труде да их испуне, а када не могу да “остваре” зацртано долази до брига, које у континуитету доводе до стреса, нервозе, депресије...
Овакав случај није реткост код Хришћана. Такви људи, из искрене љубави и жеље за служењем ближњима, себи наметну доста обавеза. Некада те обавезе сами себи стварају, а некада преузимају на себе како би растеретили ближње. Наравно, често се испостави да су себи наметнули превелико бреме, под којим почињу да клецају, али, из различитих разлога (некад је то и гордост, превелика самоувереност) не признају то околини или себи. Тако урушавају духовно здравље, што се, наравно, касније и физички манифестује. Као у оној пословици о добрим намерама које поплочавају пут до пакла, тако оваква особа из најбољих намера себи и другима неприметно креира пакао од живота. Јер урушавајући себе духовно и физички, не само да нисмо помогли ближњима, већ смо им донели нову бригу. Наметнувши себи неоствариве идеале, овакви Хришћани нису различити од световних каријериста који падају у депресију или стрес због пословних неуспеха.
Због овога је хришћанско расуђивање јако битна ствар. Ми јесмо призвани на служење Богу и ближњима, али у оквиру својих могућности. Оне таленте које нам је Бог дао је потребно да развијамо, и то је већ сасвим одужен дуг Богу и околини. Између лењости и оптерећености стоји истинско служење и жртва. Само је она исправна и корисна. Ако је Господ рекао да нам неће дати бреме теже од оног које можемо да понесемо, зашто ми сами себи намећемо теже бреме? Зато треба добро проценити између немарности према себи и другима и претеране одговорности, јер и једно и друго може да буде погубно по људску душу.
“Смири се, и око тебе ће се спасити хиљаде...” – говорио је свети Серафим Саровски. То је прави начин деловања једног Хришћанина. Смирење мора да буде наше главно оружије, а то је и смирење пред сопственим могућностима, које нас спречава да се узносимо идејама да ћемо променити свет или искоренити неправду.
Не треба се оптерећивати резултатима свог деловања, већ је потребно пронаћи склад, јер наша добра дела морају да иду уз молитву и Божију милост. Уз јаку веру, отвориће нам се и они путеви које сами нисмо могли да видимо. Зато је супротност непотребним бригама и лек за њих управо – вера. Она нас чини јаким људима и истинским Хришћанима. Само уз јаку веру можемо да “померимо гору”, насупрот вери у сопствене могућности, које су ограничене.
Бог не жели да се људи муче. Он нас не жели уплакане, измучене, потресене, нервозне, већ радосне. Само са искреном радошћу у срцима можемо да служимо Богу и људима. Управо ту је разлика између подвига и бриге. Подвиг чинимо са радошћу, док бриге изједају нашу душу, и као такве чак и када донесу корист, донесу много већу штету и нама и ближњима.
Коментари
Постави коментар