Пређи на главни садржај

Mojа cећања на старца Јустина

24. маја се навршило две године од уснућа хиландарског старца Јустина. О сећању на њега нам говоре следећи редови оца Онуфрија Хиландарца

Старца Јустина сам први пут видео још као искушеник, негде 1998. године када је он неким послом долазио у Хиландар. Тада је он још увек живео у руској светопантелејмоновској келији. Пепаљасте браде и косе, носио је стару светогорску камилавку које већ одавно нико не прави.
Кажу да је последњи мајстор за такве вунене камилавке погинуо од хеликоптера, негде на скиту Свете Ане. Веле дошао је као дете на Атон и никада није видео хеликоптер. Неком приликом хеликоптер је покушавао да се спусти на узани плато испред скитског синодикона, како би болесног монаха пребацио до солунске клинике. Монах који је правио камилавке у својој келији, зачуо је звук хеликоптера и сав усхићен истрчао је да види ту гвоздену птицу о којој је само слушао од млађих монаха и тада ретких ходочасника. Несмотрено подлетео је под репни пропелер који га је усмртио на месту. Старац још увек није имао ученика, и тако је овај стари светогорски занат ишчезао заједно са њим.

На старом светогорцу, Јустину, све је било старо, и та камилавка, и подрасник и прслук, чак и неке цокуле са искрзаним врховима. Све је било старо, али невероватно чисто. Просто овештало, али без икаквог трага прљавштине или неке изгужваности. То ми је тада било најупечатљивије у вези овог монаха, јер монаси нису баш много познати по некој претераној хигијени – ни манастирски, а камоли пустињаци.

Старца сам следећи пут видео годину или две касније у Кареји. Тада је живео у развалинама хиландарске келије Светог Игњатија, заједно са старцом Филипом. Излазио сам из Поснице Светог Саве, а старац Јустин је управо кренуо у њу код оца Никодима. Учинио сам му поклон уз уобичајени поздрав "Благословите". Поклонио се и он ка мени и немо наставио својим путем. Чуо сад тада од других, да старац ретко говори.

Наш следећи сусрет ћу памтити до краја свог живота. Те 2003. године сам боравио у Солуну на студијама. Изашао сам из хиландарског братства, али сам кад год бих могао долазио на Свету Гору. Готово сваког викенда. Нераздвојни пријатељ ми је био садашњи игуман манастира Крка архимандрит Никодим. Тог викенда смо заједно дошли у Кареју. Одсели смо у хиландарском конаку, који се налази баш изнад келије старца Јустина. Једног поподнева враћали смо се из Протата у конак. Срели смо старца на оном истом месту на коме сам га срео пре неколико година, исто је хитао ка Посници Светога Саве, само овог пута је он био бржи. "Благословите" викнуо нам је још из даљине, сав радостан, "Баћушке моје, учините радост убогом старцу, дођите ујутру на доручак код мене пре него кренете на аутобус за Дафни".

Ујутру смо поранили, јер смо имали жељу да одемо и до Кутлумуша да се поклонимо, и још који пут да обиђемо карејске продавнице пре него кренемо за Дафни и даље за Солун. Нисмо се много двоумили а већ смо одлучили нећемо свраћати код Јустина, изгубићемо много времена, биће прилике за њега други пут. Упртили смо своје торбе на леђа и кренули стазом из конака. Међутим, на наше изненађење, на првој кривини, на једном камену седео је старац Јустин са бронајиом у руци. Скочио је од радости када нас је видео и одмах наизуст изговорио: "Праштајте баћушке моје, помислих јутрос можда сте заборавили да вас чекам на доручку, па рекох себи изађи Јустине да сачекаш своје госте." Постиђено смо се међусобно погледали и покушали да убедимо старца да смо планирали да свратимо код њега. Пратили смо га том стазом кроз коју без њега као водича мислим нико не би ни умео проћи. Све је било прекривено купиновим грмљем. Само се по негде између оструге назирао део некадашње монументалне руске грађевине на хиландарском поседу. Пењали смо се уз зарђале металне степенице и ушли у полусрушени ходник келије. По не где је недостајао део зида а по негде део таванице. Ушли смо у ваљда једину здраву просторијицу, келију оца Јустина. У њој беспрекорно чисто. Чисто и празно. У десном углу је стајала стара певница са минеијима. Испред ње икона Светог Игњатија, патрона келије. Од певнице на лево се протезао монашки лежај направљен од пар дасака, застрт неким од мољаца поједеним ћилимом. Испод прозора је стајао малени сточић и две столице без наслона. То је био сав инвентар келије старца Јустина. Сели смо за сто. На столу се налазио плехани тањирић са комадом грчке фете, пола векне карејског хлеба и једна конзерва концетрованог млека "НУ-НУ", не већа од пола литре. Старац је из певнице извадио две плехане шоље у које нам је сипао по мало млека. Уз његово наваљивање почели смо да се служимо постављеном храном. Старац нам је све време јела причао о Светој Гори. Све време смо јели сир и хлеб, а стара је пар пута досипао млеко у наше шоље. У једном трену смо обојица погледали на нашу трпезу. Сира је и даље било довољно, млеко као да није ни дирнуто из конзерве, хлеб преполовљена она половина. Били смо сити а хране је остало као да нико није ни пинуо. Постало нам је јасно да је старац заиста искрени молитвеник и пријатељ Божији. Пред полазак на аутобус старац је извадио из једног минеја коверат са грчким драхмама. Евро је већ увелико био на снази, драхмо је било могуће заменити једино у Централној банци Грчке у улици Цимиски у Солуну. Старац нам је објаснио да је просто заборавио на те драхме да их уопште и има, све док није дошао тај минеј на ред да га користи у служби, тада их је тек нашао. Замолио ме је да му их заменим и пошаљем по оцу Никанору Хиландарцу, кад буде он долазио у Солун. Тако смо и урадили. Никодим и ја смо заједно отишли у банку и заменили старчеве драхме у евре, добили смо 220 евра. Запаковали смо у онај исти коверат и предали првом приликом оцу Никанору да однесе старцу.

Следећег месеца смо некако и Никодим и ја остали без пребијене паре. Његова стипендија је каснила и то не мало, а ја обзиром да сам изашао из Хиландара, нисам више ништа ни добијао. Уштеђевина потрошена, а све кошта. Већ је кренула нека врста страха колико ће све то трајати, обзиром да свакодневни трошкови не чекају. Једног поподнева јавио нам се отац Никанор "Имам нешто за вас, послао вам је старац Јустин из Кареје". Отишли смо до хиландарског стана да преузмемо пошиљку. Био је то онај исти коверат у коме се налазило 200 евра. Старац је узео за себе свега 20 евра, а остало нам је вратио назад на поклон, на благослов. Са тим новцем смо премостили до првих наших прихода.

Десетак година касније седео сам код старца Јустина, сада у хиландарској келији. Старац је већ био непокретан. У згодном тренутку сам му поменуо ту епизоду са новцем, желећи да му се захвалим, јер нас је реално тада спасио. Гледао ме је са осмехом и казао: "Млад си баћушка да тако заборављаш ствари, није уопште тако било. Ви сте мени послали новац, а не ја вама. И ја сам дуговао у карејској продавници 20 евра, ви сте ми их послали и ја сам измирио дуг. Тако је било баћушка а не као што ти причаш." Било ми је јасно да старац не жели да прима од људи похвалу и плату на земљи.

Онуфрије Хиландарац
Извор: svetogorskestaze.blogspot.rs

Коментари

Најчитанији текстови

Ијан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

"Терет који носим, и поред унутрашњег склада, прихватам као проклетство, несрећну погодбу..." Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света? Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, деца из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника... Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''? Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Ијан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Како је будиста постао светогорац

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.

Андреј Тарковски - Борба за духовност у уметности

Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

Култура тетовирања у Православљу

Наше истраживање је покушај да се одговори на тему која заокупља све већу пажњу свих верника, а које неће садржати пристрасне и непоткрепљене закључке, што махом јесте случај. Намера овог чланка није ни промоција нити позив на неодмерено и непромишљено тетовирање (које овде треба да нађе своје утемељење). Наше мишљење не претендује да буде једино меродавно, али јесте сведочанство да православље није изолован случај када говоримо о култури тетовирања.

Мистични мотиви у песмама ВИС Идола

За време СФРЈ, у домаћим књижарама могла се наћи литература од римокатоличког мистицизма па све до далекоисточних философија и религија. За православну мисао, није било места. Разлог јасан, највећи конститутивни народ   требало је разграничити и поделити у сваком смислу, а православље је (бар традиционално) било већински вероисповедање у Срба. Отуда и пројекат Македонске Православне Цркве, црногорске нације, покрајинских граница из 1974. Управо у једној таквој атмосфери 1982. излази албум ВИС Идола под називом „Одбрана и последњи дани“, као својеврсна контрамера и истинска побуна.