22. октобар 2017.

Мати Ефимија - Од живота у уметности до живота у Христу

Мати Ефимија била је дугогодишња игуманија манастира Градац, док се данас подвизава у манастиру у Француској. Управо њен рад и залагање првенствено у манастиру Градац јесте инспирација и подстрек, пре свега младим девојкама, које су често кушане многим странпутицама и тиранијом моде.

Урбана београдска девојка, рођена 1965. именом Јасна Тополски, одрасла на музици Лед Цепелина и Ролинг Стоунса била је одличан ђак, студент, увек омиљена, са обећавајућом каријером. Ипак непрестано је осећала потребу за нечим већим од материјалног живота и за одговорима које је „њено биће тражило кроз уметност”.

То је било присутно у сваком тренутку мојих дана. Најчешће нисам знала шта је то, али пратила ме је необјашњива туга и чежња за нечим што обичан живот није могао да ми пружи. Тражила сам... Бог се никада не намеће... Видела сам себе на крају света, загледану у хоризонт, у небо, у вечност. Какве сам одговоре тражила? Па на она питања која је постављала душа. Ко сам заправо ја, која је сврха и смисао мога живота? Уметнички рад пружао ми је могућност за бесконачним трагањем; у односу на то, све друго је губило је ‘колорит’. Али, слутња да постоји живот вечни, која ми се отварала кроз исцрпљујући рад, полако и сасвим сигурно гасила је лепоту и драж свега око мене и отварала ми врата живота у Цркви Светој, живота у Христу Исусу.

Мати Ефимија, магистрирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, а усавршавала се у Италији, Немачкој и Француској. Након студијског боравка у Паризу, где не проналази оно за чим трага, одлази у манастир 1991. године. По њеним речима, као уметница мислила је да ће јој уметност помоћи да открије истине, да решије мистерије смрти, али одговора није било. „Почела сам да тражим одговор на другој страни и схватила сам да Црква може да ми пружи комплетни одговор на велико питање о животу!“

Када сам стигла у Градац затекла сам само једну старију сестру, стицајем околности неписмену. Тако је почело. Потом се сестринство повећавало, данас нас је једанаест и поред мене имамо још једну уметницу. Доста их је високошколованих. И сваку подстичем, као што је и мене некада подстицао наш духовник, отац Јулијан, да ради оно што најбоље уме, за шта се школовала, тако најбоље доприносимо свету – каже у свом интервјуу за Политику "Свака љубав боли" 2012. године.

Ускоро је за њеним примером пошло још неколико младих жена, колегиница са факултета. Неке од њих су размишљале да се замонаше, али нису биле сигурне на који начин ће уметнички сензибилитет прилагодити манастирском животу. Када су мене овде виделе, одлучиле су да пробају, допало им се и тако су остале.

Њена соба је истовремено и уметничка радионица и уопште не личи на строге манастирске ћелије. Зидови су украшени иконама али и фигуративним савременим делима у светлим земљаним тоновима са мотивима животиња и цвећа.

Све док човек настоји да буде искрен – близак је Богу. Иста ствар битна је и током стварања уметничког дела. То је отварање себе себи. А то није лако, о чему сведочи све већа данашња потреба за психолозима и психотерапеутима.

Штавише , у моменту у којем је завршавала слику „Љубав боли” на радију је емитована стара песма „Love hurts”. Мада је приказ плод умовања, унутрашњег света, помислила је: ето наслова!

Тад сам схватила да то није само песма која говори о растанку двоје заљубљених. Свака љубав подразумева жртву и ми кад волимо, саосећамо са оним кога волимо. Живот није лак. Свако носи свој крст и тегобе, тако да увек кад волимо носимо и бол.

Говори да у свему што ради негује свој, посебан стил.
Донекле и у иконопису. Мада далеко од тога да тежим некој револуцији на том пољу. Читам колико год могу, дружим се са Андрићем, Црњанским, Исидором Секулић. У току сам и са савременим писцима. Рецимо Сарамага. Памтим утисак који је на мене оставио Халед Хосеини и његова дела.

Поред свега, Ефимија је још по нечему посебна. Редитељ Ивица Видановић снимио је о њеном лику и делу филм, који је награђен на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду 1999. године, када је и она сама награђена, и то за сценарио. Такође она је постала једини члан, регионално најстаријег уметничког удружења „Лада”, који долази из духовне сфере.

За свој световни рад узоре је налазила у делима Илије Босиља, Пола Клеа, Хуана Мироа, Марка Роткоа...

Верујем да су сви велики уметници верници, иако тога понекад нису свесни. Не верујем да бисмо могли да достигнемо толику уметничку дубину када не би било божанске светлости у нама – додала је сестра Магдалена, из сестринства чија је игуманија била мати Ефимија.

Након одласка са места игуманије, чуд(ес)ни путеви Господњи је поново доводе у Француску, у земљу где је пре око 25 година, у Паризу на постдипломским студијама, одлучила да високе уметничке кругове замени за монашку ризу. Још је чудесније ако знамо да је манастир Градац, задужбина краљице Јелене Анжујске, која је долином јоргована дошла у своју нову домовину управо из Француске.

Данас живи и ради у манастиру св. Илариона и св. Јована Дамаскина у Ушону, у региону Бургоња, у департману Саона и Лоара.

За мене је и живот који ви зовете световни такође живот у Цркви. Ја то не раздвајам. Јер, једино мерило духовности по мени јесте наш однос са другим људима. Чак и они који експлицитно нису побожни, нису чланови Цркве, ако су људи који живе у заједници, они заједницу на коју нас Бог призива већ осећају. Прави Христов следбеник воли све људе, јер Христос је разапет зарад свих.

У четвртак, 19. октобра у Галерији 73 на Бановом Брду у Београду, Пожешка 83а, отворена је изложба цртежа мати Ефимије под називом „Мислим тражим чекам“. Изложба траје до 31. октобра. Сјајним говором, у којем се дотакао руске авангарде, Идола, православног израза у рокенролу, изложбу је отворио владика Јован.

Извор цитата: Политика/Национална ревија/Новости

Нема коментара:

Постави коментар