02. август 2017.

''Ми плачемо иза тамних наочара''

Ми смо кренули из подрума и мрачних улица,
У потрагу за светлима и мрачним вратима,
И чекамо те, чекамо те...
Добри Исак – Чекамо Те

Још једна дуга ноћна шетња завршила се међу урушеним зидовима напуштене фабрике. Једна од многих таквих у мом малом граду, деловала је сабласно у мраку из ког су се само у даљини назирала градска светла из којих се наслућивало да у даљини тиња живот. Нажалост, оваква сценографија није реткост ни у осталим градовима широм наше земље. Најчешће су око њих ницала насеља, једноличне зграде намењене за раднике који ће своје животе посветити раду у тој фабрици. Тако је, средином прошлог века, образована генерација људи који су пред собом имали јасно постављен смисао - радити. Ова генерација људи одрасла је у духу црвене револуције која је у човеку двадесетог века убила сваку жељу за духовношћу или било каквим вишим смислом живота. Образована је генерација људи која није тражила ништа више од радног времена, топлог оброка, аутомобила, свечаног ручка за државне празнике... Овој генерацији људи није сметао једноличан начин живота - постали су робови рутине. Све што не представља рад и стицање ова генерација препознавала је као безвредно трошење времена, одбацивши било какву могућност да постоји нека друга стварност осим оне у коју су навикли да живе.

Као плод овакве генерације, њеног васпитања и начина живота, а под налетом бунта управо против наметања таквог живота, расла је једна нова генерација. Та генерација била је плод мешавине бунта против постављеног система вредности, али и сопствене безидејности и празнине. Одбацили су понуђени начин живота, али нови им нико није понудио. Понуђене су им разне замене које су у очајању прихватали. Управо о тим генерацијама које су одрастале, живеле и пропадале по овим зградама и улицама размишљам док пролазим кроз свој празан град. 

То су генерације изникле управо из безличних зграда, сиромашних предграђа, малих индустријских градова, васпитавани на темељима идеологије која се урушавала. И када је идеологија пала, средина у којој су одрастали остала је иста. Размишљање људи није се променило са падом режима, само се преобукло у друге боје. А та генерација је тражила себе. Одрастали су у лудилу рата, када су заробљеници разрушене идеологије прилагођавали свој менталитет новонасталој ситуацији, у сиромаштву које је у човеку убијало сваку веру и наду у живот, посматрали су урушавање сваког ауторитета и система вредности, а ''анђели'' су њихеве куће обасипали бомбама. Разочарани, изневерени, напуштени, одрастали су у људе пуне беса, огорчења и туге. Они јачи су успели да се издигну изнад тога што су носили у себи, али већина је остала заробљеник празнине коју су јој оставили они пре њих. Крици ове генерације као да и данас одзвањају градским улицама. Музика, туче, свађе, флаше, игле... Све је то крик генерације одрасле без Бога. А Бог је био сакривен од њих, био је инструмент за политичку пропаганду или предмет увреда оних којима је та политика донела несрећу. Тако већ годинама пропадају генерације згађене оним у шта су веровали њихови претходници, али без своје вере у било шта.

Док премотавам у глави све оне жртве деценија иза нас које познајем, осећам утеху у срцу од стране Оног који је једини у стању да је пружи. Знам да је наша туга Њему разумљива. Он, који је Пут, Истина и Живот, неће остати слеп на трагедију ових генерација коју нису сами себи изазвали. Он разуме грешке које су чинили, он прашта њихова посртања и падања, јер он може да разуме колико је тешка празнина коју су осећали. Он, чија је људска природа на крсту узвикнула ''Боже, зашто си ме напустио'' неће осудити оне који се годинама у назад то питају прекривајући пороцима своју празнину. Они који су одрастали у сивилу муче се да нађу светло. Они који су читавог живота у лавиринту, на моменте губе веру да ће икад наћи излаз. 

Туга којом одишу наше генерације једном ће добити свој смисао. Неко га пронађе раније или касније, али Он нас све чека. Блудни син није ситуација из јеванђелске приче - то је наша свакодневница. Колико год се удаљили од Бога, тражили утеху у свему другом, Он нас не напушта. Предност Божије Љубави је што је одлука о томе хоћемо ли је осетити једнострана. Он само чека да му се обратимо, и никад нас неће одбацити, какви год да се појавимо пред Њим.

Оно што ме брине је колико смо трагику својих генерација искористили као изговор. После нас остају нове генерације, које сада већ одрастају. Да ли ће их наше тешке судбине нечему научити, или ће то остати само празне приче? Ако ми можемо да кривимо претходнике за празнину у којој смо одрасли, хоће ли и они једног дана моћи да окриве нас? Ми смо плакали иза тамних наочара - они више и не плачу. Ми смо ордрастали у материјалном и духовном сиромаштву - они одрастају у духовном сиромаштву и илузији материјалног благостања и комфора. Нас су наше трагедије и сузе натерале да се замислимо - да ли ће они добити прилику да се замисле или ће им животи проћи у сликању за Инстаграм?
Ми ћемо моћи да осетимо радост која се осећа када се блудни син врати оцу, а шта ће они који нису ни знали да су отишли, нити знају где треба да се врате? Да ли смо дали све од себе да им оставимо путоказе, или нас је прогутала лична несрећа?

Исус зна ко сам ја,
Исус зна где сам ја.
И доћи ће, доћи ће, сигурно...

Нема коментара:

Постави коментар