14. мај 2017.

''Служење речи Божјој не треба користити као извор зараде'' (Несвети, а свети)



''Несвети, а свети'' је ''православни бестселер'' архимандрита Тихона Шевкунова. Ова књига представља збирку манастирских прича сложених у једну целину. То су приче из манастирског живота, животне приче монаха, игумана и искушеника; занимљиве, комичне али и трагичне анегдоте, ситуације које су на размишљање навеле и најокорелије атеисте. То су приче о људима који су живо сведочанство о времену у коме је Црква била прогнана и забрањена, о побеђивању терора, параноје и мржње - смиреношћу и љубављу. То су емотивне и потресне приче о животу и смрти, трагичним исповестима, прозорљивостима и чудима, Божијој милости која нас ни у најстрашнијим ситуацијама не напушта. Ово је прича о буђењу Православља у руском народу, гашењу једне идеологије и једног несрећног времена за читав један народ, прича о људима који се враћају Цркви збуњени и уплашени. Кроз све ове приче упознајемо се са светом Цркве онаквим какав нам никад није био представљен, са животом Цркве изнутра и њеном правом суштином.
Ово је једна од мноштва занимљивих прича из ове књиге:



Коља Блохин је данас познати православни писац, а у то време је тек био изишао с робије, где је као политички затвореник провео пет година, по члану 139: за незаконито штампање и ширење православне литературе.

Тих дана он и ја одлучимо да зарадимо нешто новца. Била је 1988. година. Коља предложи да направимо репринт (наравно, илегално) Библије с илустрацијама Гистава Дореа. Та књига у Русији није деценијама поново штампана и, наравно, била је потребна. У том смислу је замисао била добра.
 
Даље, за тираж од хиљаду примерака могла се добити за оно време прилично велика сума новца, а новац ни мени ни Кољи не би шкодио. И то смо такође имали у виду. Но у том смислу наша идеја није била нимало благочестива. Била је то, у ствари, најобичнија рачуница.
 
Ни у једној библиотеци, како се испоставило, нису давали да се износи Библија с илустрацијама Гистава Дореа. Једном приликом ја искористим згодан тренутак и наш план у поверењу откријем владици Питириму. Нисам се преварио: владика је био издавач и одмах се за ту идеју загрејао, иако је такав подухват у оно време могао бити и веома опасан. Сутрадан ми је предао предиван примерак из своје домаће библиотеке, упозоривши да му је та књига веома драга – припадала је његовом покојном оцу, иначе свештенику. Својом чашћу гарантовао сам владици да је књига у сигурним рукама и предао је Кољи на недељу дана, да је пресними.
 
Наредне недеље позовем Николаја да видим како иде посао. Он одговори да су му потребна још три дана. Но после три дана он са жаљењем саопшти да искрсавају проблеми – потребна је још цела недеља. Кроз недељу дана опет иста прича. Углавном, Николај не враћа књигу. У међувремену се владика Питирим распитивао може ли да добије Библију назад и када ће тираж бити одштампан.
 
Читавих десет минута драо сам се на Кољу у телефонску слушалицу. Али он је прошао затворска саслушања и „прес-коморе“, па ми као малом детету објасни да он све разуме, само му треба још једна недеља да заврши и не звао се он Николај ако за недељу дана архијереју не врати књигу, целу и потпуно очувану.
 
Кроз недељу дана Коља књигу није вратио.
 
Био сам очајан. Владици нисам смео да погледам у очи. И да бих бар колико-толико схватио шта се дешава, одем код Виктора Бурдјука, мог и Кољиног заједничког друга. Он је с Кољом робијао због исте ствари.
 
– Ма он је књигу продао! – рече Виктор без размишљања, чим је чуо о чему се ради.
 
– Како продао?! То је немогуће!
 
– Какви немогуће! Продао књигу и сад пијанчи за тај новац. Видим ја, не трезни се човек и пије само коњак…
 
Треба рећи и то да смо сви ми знали за ту слабост нашег друга. Кад се он дохвати флаше, ништа на овом свету не може да га заустави. Нарочито после пет година робије.
 
Виктор у потпуности сагледа моју ужасну ситуацију и одмах пристаде да оде са мном код Николаја. Коља је увек био истинољубив и одмах се за све покајао. Архијерејску Библију продао је истог дана, чим ју је од мене добио. Тачније, четрдесет минута касније. Толико му је требало да дође до Кузњецког моста и тамо, на познатој московској „црној пијаци“, поред књижаре „Букинист“, утопи књигу за петсто рубаља. На моје очајничко питање зашто је то урадио, Коља пијаним гласом одговори да га је ђаво наговорио. Виктор 
Бурдјук га ништа није питао. Он је свог друга познавао много боље него ја.
 
За мене је то била катастрофа. Такву књигу практично није било могуће купити. А и да јесте, откуд ми новац? Ако би се којим чудом негде и нашао примерак, он би, рекоше ми упућени људи, коштао најмање хиљаду и по рубаља. Толики новац је за мене био незамислив. А што ће владика Питирим одмах схватити да то није књига његовог оца – о томе да и не говоримо… Без обзира на све, покушао сам да од московских зеленаша добијем новац, али узалуд – једноставно нисам имао шта да заложим.
 
Кроз три дана, у понедељак, требало је да изиђем пред владику и више нисам могао да одуговлачим. Купим возну карту и преко викенда отпутујем у Печоре, оцу Јовану.
 
Међутим, у Печорама ме дочека нов ударац: отац Јован затворио се у келију и већ неколико дана никога не прима. Та вест ме је дотукла. Како да ме у овако тешком тренутку не прими, да ми не каже бар једну реч?!
 
У очајању одем у парохију оца Рафаила и испричам му о својој невољи.
 
Срећа моја, отац Рафаило био је човек који никада, ни у најгорим ситуацијама, није падао у очајање. Он је очајање сматрао најглупљим од свих седам смртних грехова. Зато се најпре немилосрдно наруга моме маловерју, а затим ме подсети да сам заборавио најједноставније и најпознатије средство, а то је да прочитам молитвено правило за проналазак изгубљене ствари.
 
Као да ме је полио хладном водом. Како сам то могао да заборавим?! А добро је познато да постоји проверени начин, сасвим једноставно правило: читај педесети псалам цара Давида и Символ вере и изгубљена ствар ће се пронаћи.
 
Узгред, поменуто правило је пре извесног времена поново постало актуелно. Ирина Владимировна Крутова, жена Александра Крутова, главног уредника часописа Руски дом, купила је нов аутомобил. Ја сам га освештао, а сутрадан је ауто украден. У полицији одмах рекоше да се тај модел највише краде и да ауто, највероватније, у некој гаражи већ растурају у делове. Али Ирина се, за разлику од мене, одмах сетила нарочите молитве. Осмехнула се полицајцима, вратила се кући и почела да чита поменуто молитвено правило. Два дана касније ауто је пронађен, све је било на своме месту, осим што је брава за паљење била потпуно ишчупана.
 
А ја се те молитве нисам сетио! Штавише, отац Рафаило био је потпуно у праву: због очајања и маловерја потпуно сам заборавио најпростију ствар – није требало да се обраћам Виктору Бурдјуку, продавцима књига и московским зеленашима, него Самоме Господу Богу и ником другом! Али отац Рафаило ме је, дакле, на време подсетио, па сам увече, на свеноћној служби, и затим на литургији, и после тога у возу, на путу за Москву, све време без престанка понављао: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“ и „Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља“, док нисам, пред зору, заспао у купеу, уз монотоно клопарање точкова. Господ је удесио да и у купеу будем сам, па сам могао на миру да се молим.
 
Ујутру право са станице одем у Издавачко одељење Патријаршије, а тамо – чека ме Виктор Бурдјук. С књигом! Била је завијена у свилену тканину и потпуно нетакнута. И то баш она која је припадала владици, она коју је он наследио од свога оца-свештеника. Виктор није рекао како ју је нашао. А и ја, уочивши уморан и суров израз на његовом лицу, ништа нисам питао. Касније сам, по извесним детаљима, схватио да је Виктор у помоћ позвао неке своје познанике из ранијег, затворског живота.
 
Предао сам књигу владици Питириму. Хвала Богу, он ме није чак ни прекорео. То је права племенитост и право снисхођење! То је права хришћанска љубав!
 
Сав радостан одмах позовем оца Рафаила.
 
Јесте ли видели, Георгије Александровичу, како је Господ близу?! – надахнуто рече отац Рафаило.
Још ме пита јесам ли видео?!
 
Коља Блохин успешно је пропио петсто рубаља и наши односи се вратише у ранији колосек. С том разликом што ми више није падало на памет да штампам књиге заједно с њим. Само сам његове приче, које је писао у затвору, касније објавио у нашем манастирском издању.
 
То ми је био наук једном засвагда: не треба истовремено служити Богу и мамону. На својој кожи осетио сам шта то значи. Ако се човек не труди да комбинује једно и друго, Господ ће у своје време Сам послати све што је потребно. То није само моје искуство. Један мој друг је својевремено запао у сличну ситуацију, само што је улог у његовом случају био далеко озбиљнији. И сад га ја понекад позовем телефоном и питам: „Хоћеш ли да спасеш душу и зарадиш милион?“ – а он одговара: „Звучи примамљиво!“ – а обојица знамо да је то само шала. 


''Несвети, а свети'' . архимандрит Тихон Шевкунов

Нема коментара:

Постави коментар