07. март 2017.

Монах Епифаније – академски сликар, професор и подвижник у авласким шумама



''Не може се град сакрити кад на гори стоји.'' Сви скривени подвизи једном изађу на видело, и постају ''светлост свету''. Ово је једна невероватна прича о скривеним подвизима једног монаха, чији се живот може упоредити са великанима Цркве. Сведочанство о животу монаха Епифанија за које годинама нико није знао први пут је испричао у емисији ''Монашко ткање на чунку живота''. Невероватна прича о академском сликару, шведском стипендисти, професору на факултетима, рестауратору по манастирима, који је завршио као монах у авалским шумама крај напуштених села, где бива малтретиран и понижаван, и на крају прогнан, о виђењима Мајке Божије и Анђела Божијих... Нека вам овај текст буде само повод да послушате емисију у којој овај тајанствени монах смирено говори о свим потресним детаљима из свог живота.

Монах Епифаније рођен је у Београду, на Дедињу, 1933. године.  Његов отац је живео у Америци, али по избијању Првог светског рата долази да помогне свом народу. Одлази на Солунски фронт, са кога се враћа и насељава у Београду. Купио је плац на Дедињу где је монах Епифаније рођен и где је провео детињство. Отац Епифаније одрастао је поред породице руских емиграната, који су у Београд побегли од терора бољшевичких револуционара. Уз њих је кренуо да учи о сликарству и књижевности, стицао образовање, упознао руско сликарство... Кроз дела Рубљова се приближио Православљу, читао Достојевског, Пушкина и остале руске класике који су утицали на формирање његове личности. Тих година се везао за уметност, и кренуо да се припрема за одлазак на Академију уметности, на коју је касније примљен.

Занимао се за вајарство и сликарство. Чим је завршио Академију постао је члан Института за заштиту старих споменика у које су спадали манастири и цркве. Први посао добија у Дечанима. Ту упознаје дечанске монахе и учи се православној духовности. Бавио се копирањем оштећених фресака и њиховим пресликавањем на платно. Наредних неколико година проводи радећи рестаурацију у Дечанима.
Православље се развило у њему у манастиру, заволео је духовност посматрајући православну уметност. У њему се јавља призив да се посвети Православљу. Почиње да напушта световну уметност и посвећује се иконографији. Као последица тог заокрета према Православљу, уписује богословски факултет. После две године студирања упућен је у Црну Гору да осликава оштећене манастире после земљотреса. Касније одлази и на Запад, такође да осликава наше манастире. Након тога одлази у Шведску, у Гетеборг, где је сликао иконе у српским црквама. Постаје стипендиста шведске владе, одлази на крајњи север, где се посвећује учењу и сликању. Учи мешовито сликарство, и световно и духовно. Радио и као слободан уметник и као црквени. За црквене потребе је радио иконе и слао православним манастирима по свету. Ту се коначно формира и као личност и као уметник.
 
"Сваки лист, сваки цвет говори ми о Господу Богу, о вечним законима који владају у свим врстама уметности где се Свето Тројство јавља као једна главна нота. Кад почнем да сликам све ми говори о Богу, о различитости и свејединству свега видљивог и невидљивог у природи"

Његов таленат и упорност нису остали незапажени. Бива предложен да предаје византијско сликарство у Шведској, и на том послу проводи једну школску годину.
Монах Епифаније сведочи о догађају који га је затекао једне ноћи, док је био на усавршавању на северу Шведске, а после кога је напустио ову земљу и вратио се у Југославију:

''Уочи 20. октобра, целе ноћи су ми певали Анђели Божији. Певали су ми мртвену песму, били су бели, иамли су оне руске кошуљице без крагни. Тако су благо и сталожено певали, били су сви као један, као војници. Целе ноћи сам гледао и слушао анђеоско појање. Сутра добијем телеграф да је мој отац преминуо. Ја сам због тога морао да се вратим за Београд.''
На овај начин Господ га је обавестио о очевој смрти, а по доласку у Југославију затичу га нови проблеми. Ипак, ово је тек почетак његовог тешког живота, али и нових Божијих посета о којима овај монах смирено говори као о својој свакодневници.

По повратку у Београд настају проблеми са очевом кућом. По тадашњем закону, ко оде у иностранство и не јавља се пет година, одузима му се свака имовина. Тако му је држава одузела кућу и сву очеву имовину.

Још од првих послератних година, монах Епифаније осећао је одбојност према комунизму. Лично је гледао понашање тадашњих ''ослободиоца'' и злочине које су чинили по уласку у Београд, као и бахато понашање и заузимање вила на Дедињу које су пре рата припадале министрима и академицима. Као свој отпор према Титовој власти, одбио је да служи војни рок, а одбио је и учлањење у партију. Због тога, и поред завршене Академије, није могао да добије запослење у граду, већ је био распоређиван по разним селима и мањим градовима. Ту се много мучио, живео у изнајмљеним становима, био на послу и по читав дан...После једне несрећне љубави одриче се контакта са женама.

И пре и после уласка у монашки живот, отац Епифаније доживљавао је Божије посете које су га одржавале током свих животних мука.

''Ноћу сам слушао речи Божије које су ме опомињале. Кад год бих улазио у цркву, купим свеће и оне су се саме палиле. Тако сам те Божије опомене, Божије ситне почасти, често сам доживљавао.''

Једно од његових сведочења говори о посети Мајке Божије:

''Када сам био у Београду, још као студент, био је велики празник, на ''Звезди'', где је Ваведење Пресвете Богородице. Много је света било, нисам могао да прођем а да не свратим у светињу поред које сам одрастао. Пробио сам се кроз гужву, само сам угледао лик Пресвете Богородице, прекрстио сам се, поклонио сам се до земље и целивао ту икону, и одмах сам изашао напоље са тешком муком, кроз ту гомилу света. Када сам изашао напоље и када сам пошао од манастира низбрдо према граду, одједном као да су пукла Небеса, широм су се отворила. Нисам знао за себе, ни да имам тело, већ сам само осећао близину Мајке Божије и неко велико надахнуће сам добио, које ме је дуго пратило док нисам сишао у град. Био сам изнад земље и неба. Верујем да је Мајка Божија мене покривала и узносила и да је то њен заиста велики дар који је мени поклонила, зато што на тај велики празник ја нисам видео те огромне гомиле људи, само сам једва пришао целивајућој икони, пољубио је и пожелео нешто добро, и онда ме је Мајка пратила читавих 15 минута док нисам стигао доле до те градске хуке и буке.''

Првих година монаштва често је мењао манастире да би стигао до манастира Острог. Ипак, пре доласка у Острог проводи најбурније године монаштва. Живео је сам у шуми, иза Авале, у једном пустом селу где није било ни воде ни струје, а продавница је била далеко. Неколико година проводи сам у том селу, подвизава се живећи у усамљеништву у шуми, попут највећих светитеља и отаца Цркве. Одатле су га протерали мештани оближњих села, чим су сазнали да се у њиховој близини налази монах. Доживљава малтретирање, на њега је пуцано, на крају је протеран одатле.

Одлази мало даље, у околину Младеновца. Ту наставља подвизавање у једној напуштеној амбуланти. Ево како сведочи о тим данима:

''У амбуланти је била само једна соба, имала је клупу и неки старински сто. Ја сам ту наставио даље да се подвизавам. Кад је била велика зима нисам имао чиме да се покријем, спавао сам на клупи... Опет су дошле реакције. Људи из околине Бограда, не воле Бога и избегавају Цркву, грде и псују, и када су сазнали да сам ту, почели су да ме исмејавају, билу су злобни према мени. Почели су да прете људи који су у близини имали њиве. Говорили су да не трпе попове, да смо сви лопови и да смо сви исти... Једна особа је рекла да ће запалити амбуланту.''

Ове претње мештана су се и оствариле. Једне ноћи, око пола 2, букнула је велика ватра у амбуланти у којој је био монах Епифаније. Почео је да се гуши од дима, и није видео ништа око себе.

''Нисам знао тог момента где да идем. Одједном чујем благи глас који ми каже ''десно'', кренем десно и пронађем врата и изађем напоље. Дошла је хитна помоћ, полиција и тек на крају, када је све изгорело, ватрогасци.''

Наредне дане проводи у болници. После тога одлази у још један манастир из кога долази у Острог. У ову светињу дошао је изнемогао и утучен, физички онемоћао. Каже да се једва попео уз степенице да би дошао да целива мошти светог Василија. Након целивања мошти и читања молитве, одатле излази као други човек. Престали су болови и немоћ, могао је лако да шета и обилази манастир. У Острогу наставља да живи као сабрат ове свете обитељи.

Монах Епифаније свакако је једна од најзанимљивијих личности, чија прича је толико дуго била скривена од очију јавности. Надамо се да ће књига, за коју је говорио да планира да је напише, угледати светлост дана и да ћемо још више сазнати о овој тајанственој личности, чије ће скривене подвиге вероватно заувек знати само авласке шуме.


Емисија ''Монашко ткање на чунку живота'':
http://www.svetigora.com/node/14334

Нема коментара:

Постави коментар