26. јануар 2017.

Џон Валадез - пут ка Истини

Када је 90-тих Џон Марлер, са групом монаха у манастиру светог Германа Аљаског, одлучио да покрене фанзин којим би Православље приближили младим бунтовним клинцима, панк сцена у Америци је била доста јака. Монаси овог манастира предвођени Марлером, ручно резани и лепком састављани фанзин делили су по концертима и остављали их бендовима. Један од клинаца до кога је дошао фанзин био је Џон Валадез, који ће деценију касније поново покренути ''Смрт Свету'', који је крајем 90-тих престао да излази. Ово је прича о путу овог младог панкера којим је стигао до Православља. 
Џон Валадез није одрастао у посебно религиозном окружењу. Његова мајка је лутала од цркве до цркве, а у дому није било јаког хришћанског наслеђа. У основној школи је почео да осећа отуђење.

''Свет ми се чинио некако лажан и исфолиран и иако се ту нисам могао артикулисати одлучио сам да на неки начин морам пронаћи неку апсолутну истину у свету.''

Прва станица била је панк сцена Јужне Калифорније, која је рекламирала своју верзију истине. У најмању руку било је то другачије од ''мејн стрим'' смећа које се сваког дана вртело на телевизији. Али Валадез је почео да осећа да је и чак панк сцена трула. Мајице са бендовима, тетоваже, ''мохиканке'', биле су само другачији облик сујете. Али, није ипак свака порука била празна. Један од бендова које је гледао била је протестантска група која је концерте завршавала проповедима о Христу и Библији. Валадез је почео да посећује протестантску цркву. Осећао се на корак ближе истини. Коначно, музичка сцена којој је припадао почела је да умире. Бендови су се или одселили или изгубили интересовање. Немајући куда да иду, Валадез и његови протестантски панк пријатељи почели су да се окупљају на часовима Библије у студију за тетоваже. Сабирали су се сваког понедељка након што се студио затвори, и разговарали готово до зоре. Осећали су разочараност својом црквом, поредећи је са древном црквом о којој се говори у делима апостолским.

''Та се црква чинила суштинскијом од оног што смо ми доживљавали недељом ујутру. У протестанској цркви постојао је један аспект, макар у мом доживљају ње, недовољног одбацивања света. Нисам осећао да у довољној мери одбацујем лажно друштво.''

Валадез се са Православљем први пут сусрео преко фанзина ''Смрт Свету''. Многи од бендова које је слушао добили су фанзине од монаха и уклопили их у своје омоте и текстове. Његове колеге на сцени нису баш причали о фанзину, јер су га сматрали сувише католичким, али Валадез је био радознао. Варијанта Хришћанства у фанзину ''Смрт Свету'' била је радикална. Говорило се о узимању духовног оружија и одбацивању свега осталог, укључујући и искушења. Послао је мејл монасима у манастиру Светог Германа, а они су му послали кутију фанзина и адресу  цркве, да проба. Валадез је отишао, иако није био сигуран да ли жели да се преобрати и шта уопште да очекује.

''Дочекали су ме иконе светитеља које лавови живе једу и хор који пева о мученицима који су страдали за своју веру.''

Прикључио се православној Цркви у 19. години.

У том тренутку ''Смрт Свету'' више није излазио. Марлер је 1999. напустио манастир и вратио се свирању. Остали монаси који су радили на пројекту усредсредили су се на друге ствари и фанзин је тихо умро... Последњи издање, број 12, објављен је 1998. године. Тада је постајао само веб-сајт и старији бројеви који су циркулисали међу пријатељима. Али, Валадез је веровао да је православљу очајнички потребан глас као што је ''Смрт Свету'', снажан, непосредни медиј који ће допрети до младих који не би били пријемчиви за поруку на други начин. Људи исцрпљених нихилизмом, али подозривих на све који им нуде веру у нешто.

''Има људи који трагају за хришћанством, али које неће привући лепа књига о хришћанству или брошуре о историји Цркве.''

Валадез се крстио и са још неколико чланова цркве добио благослов игумана манастира светог Германа да поново покрене фанзин. ''Смрт Свету'' је поново рођен 2006. године.
Валадез, данас ђакон, рукоположен је почетком децембра 2016. године, у својој 30. години. Живи у дому богословског факултета светог Владимира у Јонкерсу (Њујорк) са женом и двоје деце.

''Да сте ме питали на неком панк концерту 2002. године или слично, нисам сигуран да бих конкретно одговорио да изнад свега трагам за Истином. Гледајући сада, могу рећи да дефинитивно јесам. Веома често не знамо за чиме трагамо.''

У јануару 2014. године објављен је и двадесет пети број фанзина Смрт Свету. Изгледом се значајно разликује од претходних бројева. Корице су у боји, прелом је префињенији, а доста је и обимнији. Изгледа више као нека књига, него као ручно израђен панк фанзин. Валадез тренутно ради на 26. броју и планира да унапреди фанзин.

Ђакон Валадез се нада да ће порука наставити да се шири. Његов нови изазов је да прокљуви како да фанзин буде интересантан младим читаоцима. Суочава се и са проблемом који он види као променљиву културу. Када је фанзин покренут деведесетих, у ваздуху је био дух бунта. Сада смо дошли до тачке у времену када заиста нема никаквог духовног кретања. Ђакон Валадез не губи наду. Како он то види, ''Смрт Свету'' нуди пут за који панк клинци, или било ко други који се не уклапа, можда и не знају да постоји. То је место на коме се може наћи алтернатива очајању и безнађу.

из емисије Дјеца Апокалипсе (радио Светигора)

Нема коментара:

Постави коментар