09. октобар 2016.

Могу ли религија и наука заједно?

Не, ја не верујем да постоји Бог. Ја знам да Он постоји. И то је једино знање које има неку вредност од свог мог знања.
Михајло Пупин

Михајло Пупин рођен је 9. октобра 1854. године у Идвору. Свом имену додао је назив Идворски, како би га место рођења увек пратило.

Међу пашњацима и у родитељском дому, слушајући предања и приче, чувајућу волове и гледајући ноћно небо, почиње невероватан пут знања који ће одвести Пупина до највећих храмова науке ХХ века.  Нека од искустава и запажања у овој „летњој пастирској школи“, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.

Данас када се говори о открићима, наука је најчешће одвојена или тобож супротстављена религији. Лик и дело нашег славног научника, сведоче сасвим супротно.

Још од своје ране младости, Михајло је стварао нераскидиву везу са својом Црквом. Основно образовање стицао је најпре у свом родном месту, у Српској православној основној школи. Средњу школу уписао је у Панчеву. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево.  Захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, у Прагу наставља шести разред и први семестар седмог разреда. Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години одлази у Америку где започиње праву борбу, упоредо студирајући и радећи тешке физичке послове.

Из његове аутобиграфије сазнајемо да је дошао са читавих пет центи које је потрошио на питу са шљивама. „Да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. (...) За младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.”

Следећих пет година паралелно ради као физички радник и учи енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку. На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Студије завршава са дипломом првог академског степен. По повратку у Европу креће његов научно-истраживачки рад, о коме би се могло посебно писати.

Ипак, Пупин није био само научник и проналазач.  Већ и професор четворице нобеловаца, носилац ордена Белог орла Првог реда, добитник Пулицерове награде, члан у Америчкој и Француској академији наука, Српској краљевској академији (потоња САНУ), доктора на 18 универзитета и један од оснивача НАСЕ (National Aeronautics and Space Administration).

Осим онога што је дао читавом човечанству, посебно ћемо се осврнути на његово задужбинарство, и оно што је оставио свом народу и својој Цркви, што га чини једним од највећих српских добротвора.

Пупин се читав живот трудио да кроз своје речи и дела укаже на снагу Хришћанства. Сигурност и љубав са којом је исказивао своју веру, остављали су снажан утисак на његове савременике. Свети владика Николај, Пупинов пријатељ, говорећи о великом научнику, говорио је о његовој непомућеној вери као извору снаге, надахнућа, љубави и доброте. На десетине радова о философији религије, огромна материјална помоћ коју је пружао Српској православној цркви, али пре свега делатан живот, у коме се могу јасно видети два симбола - Свети Сава, као Пупинов духовни водич и мајка Олимпијада, као лучоноша кроз свет Православља, представљају оквир без кога данас не можемо разумети Пупинову науку, његова доброчинства и национални рад.

Године 1914. оснива „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Светог Саве.

Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање Задужбине при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара. Био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи.


Штитећи српску културну и духовну баштину, наш великан финансирао је највеће и најлепше монографије српских манастира - Дечана, Раванице, Манасије, Студенице, Маркове и других цркава. Финансирао је израду звона и црквене штапмарије, обнављао цркве, помагао монахе. Мање је познато да је са светим владиком Николајем, као супервизором, финасирао, али и уредио издање „Српска православна црква“ (Serbian orthodox church - South Slav, monuments), које је 1918. године изашло у Лондону, а које су писали Британци, показујући да нико пред делима непролазне лепоте и духа не може бити равнодушан.


Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.

Пупин je био и остао истинска побуна данашњим мерилима по којима је просветитељство наука без вере. На причу о вери Михајла Пупина, његовом хришћанском делатном животу, могу само ставити зарез, и повући се пред његовим речима:

Наука и религија две су стране истих врата
кроз која човек мора проћи на свом путу ка божанском.




***Коришћен материјал са интерактивне изложбе„Пупин – од физичке до духовне реалности“, коју можете посетити до краја године у Историјском музеју у Београду.

Нема коментара:

Постави коментар